Jedne avgustovske noći

‼️Napomena: Ovaj osvrt kao i roman „Jedne avgustovske noći“ preporučujem samo onima koji su predhodno pročitali maestralni roman „Ostrvo“, Viktorije Hislop. Novi roman se potpuno naslanja na prvi, nemoguće ih je čitati odvojeno i nemoguće je osvrnuti se na drugi a ne pomenuti likove i događaje iz prvog s toga bi svako čitanje romana „Ostrvo“ na neki način bilo osujećeno, manje interesantno i stvorile bi se određene predrasude.‼️

Osim ovoga moram da naglasim da ovoga puta Slađa i ja imamo veoma oprečna mišljenja ali se suštinski slažemo oko bitnijih delova. Ko bude imao strpljenja, pročitaće u osvrtu. Bilo je vrlo žučnih rasprava ovog puta ali i zanimljivo.

Iz MARIJANINOG UGLA:

Više od deset godina sam obožavalac i veliki fan Viktorije Hislop, kao i mnogi od vas. Knjige sam kupovala i čitala istog dana kada bi se pojavile u izdavačkim kućama. Neke sam pročitala više puta želeći da ih ponovo doživim. Tradicionalno, njene romane uvek ostavljam, bez obzira kada ih kupim, za leto, kao letnju poslasticu.

Od ove knjige očekivala sam atomsku bombu a dobila sam osiromašeni uranijum. Tako nekako. Ali idemo redom. Moje mišljenje o ovom romanu sačuvaću za zaključak.

O čemu to Viktorija Hislop govori u svom novom romanu? Jednom jedinom rečju – govori o narodu. Govori, tačnije, o grčkom narodu i osobinama koje ga karakterišu. Ovaj narod prvenstveno karakterišu i krase osobine koje su žila kucavica i kruna za sve slične narode: čast, poštenje, vera. Međutim, često su ove osobine samo maska i kulisa prave suštine ljudi.

A ljudi su ljudi sa svim vrlinama i manama pa ne vide sebe i svet u ravnom ogledalu nego u konveksnom ili konkavnom, te tako o sebi ali i o svetu oko sebe dobijaju pogrešnu sliku što budi u njima različite, često pogubne odluke. Te odluke pogađaju njih kao i njima bliske ljude. O takvim ljudima govori Viktorija Hislop.

Koliko je puta pitanje časti bilo obrađivano u romanima, filmovima, serijama? Mnogo puta. Od antičkog doba, preko dvoboja suparnika, šekspirovskih i puškinovskih zapleta, zatim tema koje govore o italijanskoj mafiji pa do današnjih dana i krvne osvete koja nije i nikada neće biti iskorenjena. U tom smislu pitanje časti je pogrešno shvaćeno pa se pitamo da li je zločin zbog odbrane časti moralno opravdan (zakonski nije to već znamo). Za Krićane je čast na prvom mestu što možemo videti čitajući oba Viktorijina romana, a to pitanje eskalira tokom suđenja Andresu Vandulakisu.

Čast porodice Vandulakis je uverenje i vrednost koju treba štititi. Porodica u ime časti smatra da cilj opravdava sredstvo, a sredstvo je zločin, ubistvo, osveta. Čak i kazna izrečena Andresu je suviše preterana za njih. Zapitali smo se i mi kao što se zapitala Marija Petrakis, šta bi se desilo da je situacija obrnuta. Da li bi isti zakoni važili i za porodicu Petrakis?

Da li bi porodica Petrakis bila gore, jače, sa većom mržnjom osuđena da je kojim slučajem ubijena bila ubica? A odgovor je da zakone pišu moćni, jaki i bogati i skoro sto odsto slučajeva manje ili više dobijaju, oslobađajućom presudom ili smanjenjem kazne, nebitno, ali aršini nisu isti za sve. Ipak ovde je opisan pojedinačni slučaj koji ne sme baciti senku na sveobuhvatnu čast grčkog naroda koja se ne dovodi pod sumnju.

„Jer čast je čast, a vlast je vlast …“ – reče naš pesnik Đorđe Balašević i setite se o čemu ova pesma govori. O našoj sledećoj temi.

Moral je kod grčkog naroda sveprisutan. Ali kako u svakom žitu ima kukolja ni ova moralna nacija nije ostala bez svog. Ponovo govorim o pojedinačnim slučajevima. Sa jedne strane su dva nemoralna bića (Manolis Vandulakis i Ana Vandulakis rođena Petrakis) sa druge strane kao opozit i potpuna suprotnost koja brani moral kao osobinu naroda je Marija Petrakis. U prilog ovoga postaviću ovde neka pitanja:

Da li moralan čovek beži od svojih odgovornosti?

Da li je to visokočasni Grk ili visokočasna Grkinja?

Upravo to su učinili i Manolis Vandulakis i Ana Vandulakis. Jedan od njih je platio glavom, jedan noćnim morama jer jedini pravi sud je Božji sud. Pred Bogom smo svi isti. Ne nosimo perje, ne kitimo se zlatom, možemo mu pred njegovu uzvišenost prosuti samo naša dela. I samo Bog daje i uzima život.

S toga ni jedan živ čovek nema moralno ni sveto pravo da oduzme život drugom biću, kakvo god ono bilo, ma šta uradilo. A ako to ipak uradi na kraju mora stati pred Boga i reći „kriv sam“. A tada, tek tada, kada se iskreno pokaje, Gospod će mu reći:

Lik Marije Petrakis je od početka do kraja suprotnost. Ona je stameni zid koji brani moralnost, ona je talas koji ruši predrasude i sopstvene i predrasude u načelu. O Mariji Petrakis govorimo u delu koji se odnosi na još jednu važnu karakternu osobinu grčkog naroda, onu osnovnu koja izdvaja taj narod od drugih. To je čista, neprikosnovena, sveprisutna, urođena, duboko ukorenjena vera.

 

PITANJE VERE

Vera Mariju Petrakis smešta na pijedastal ovog a i predhodnog romana. Ona je neka vrsta božanskog bića. Karakterišu je ljubav, dobrota, plemenitost. Ona je krićanska Majka Tereza, po čijim stavovima, naoružana oružjem čiste čestitosti, opravdano podignute glave ponosno živi svoj poklonjeni život. Daleko od toga da Marija nema dileme, da ne oseća pravdu ili nepravdu.

Ona od svih likova najviše ima prava da osuđuje, povređena od sestre, verenika, zeta, anatemisana od strane primitivnih pojedinaca društva. I dan danas kada se pomene lepra malo se lecnemo i ukočimo. I dan danas postoje anatemske šale i doskočice, uzrečice na temu lepre. Zamislimo na trenutak kako je bilo ljudima koji su je zaista imali. Da li bi govorili o lepri na taj način i zbijali šale poput: (poljubi me, zagrli me, priđi  mi i td. – nisam gubav).

Čak i posle … sa verom u Boga Marija se moli za oprost. Njeno razumno ja i ono ljudsko, plemenito ja se ispred ikone bore u njoj. Molitvama savladavši racio ona  oprost od Boga traži za sve, bilo žrtve, bilo krvnike, a najviše moli Gospoda da joj da snagu za sopstveni oprost. Sa teretom okrivljavanja svaka poštena, plemenita, verujuća osoba, a Marija to jeste, ne može da živi. Marija se ne moli za prestanak patnje jer ona je sastavni deo života, Marija se moli za mir duše i tuđe i sopstvene.

Taj mir jedino praštanje može da oslobodi. Na taj način napaćena duša se oslobađa tereta ljutnje, besa, tuge kao autodestruktivnih osećanja i zamenjuje ih blaženstvo oprosta. Sigurno, dostojanstveno, snalažljivo, sa verom u Boga,  gajeći u sebi uzvišenost oprosta, Marija donosi nezamislive odluke. Nezamislive čak i njenom ozbiljnom, pragmatičnom, ka nauci okrenutom, suprugu. I nikad je „nije pitao zašto. Samo onaj ko je sposoban da oprosti ne mora da pita zašto.“

Tako da možemo zaključiti da je Marijino shvatanje života:

 „Ako osuđujete ljude, nemate vremena da ih volite“

Majka Tereza

 

ZAKLJUČAK

Možemo o zločinu, kazni, oprostu i krivici, koja je sastavni deo života i vrlo često obrađivana od prvih pisanih reči do dana današnjeg, pisati stranice i stranice. Možemo pričati o njenom teretu kao i rasterećenju duše kroz oprost dugo i mnogo.

Možemo obrađivati likove ovog romana i svaku pojedinačnu temu ovog romana videti u svakom. Neću to ovde raščlanjivati iz više razloga. Prvi razlog je što bih vam previše otkrila i ogolila „Avgustovsku noć“ a time i roman „Ostrvo“.

Drugi razlog je, kao što sam i obećala na početku, moje viđenje romana u globalu koje sam ostavila za zaključak.

Kao što rekoh … dugoočekivana atomska bomba nije eksplodirala. Loše poređenje? Možda. Ali lepra je bila tada zaista atomska bomba. „Ostrvo“ je takođe atomska bomba, slikovito i metaforično rečeno. Što se tiče romana „Jadne avgustovske noći“ iako je pokušala i ovim kao i predhodnim romanom da dočara sudbine porodica koje su imale leprozne rođake, Viktorija Hislop, piše sa mnogo manje emocija, skoro po navici.

Roman je napisan siromašnim rečnikom, počevši od naslova pa kroz radnju koja obrađuje ozbiljne teme, koji nisam očekivala od nje. Ovaj roman je sporadična analiza likova i puko nabrajanje radnje koja je izostala u „Ostrvu“. Moj utisak je da je ovaj roman nastao kao želja da se upotpuni priča o Spinalongi (nepotrebno), zaokruži već zaokružena priča (ponovo nepotrebno) i da se  romanu „Ostrvo“ da zaleđina kao prateći događaji iza radnje pomenutog romana. Sve to zajedno možda je dug vernim obožavateljima junaka Spinalonge, neka vrsta dužeg epiloga.

S obzirom da je Viktorija napravila otklon od dobrih desetak godina ne bih želela da insinuiram da su u pitanju i neki drugi, trivijalni, ovozemaljski razlozi. Uglavnom, ovaj Viktorijin ponovni izlet na Krit i Spinalongu je nepotreban i neuspešan korak bez umetničke vrednosti. Čak i sve što sam analizirala u samom predhodnom tekstu ispisano je neemocionalno, neubedljivo, blago i siromašno. Što se mene tiče ovo je drugi za redom Viktorijin promašaj. Prvi se desio prošlog leta sa knjigom „Oni koji su voljeni“.

I pored svega toga, obožavam romane Viktorije Hislop. Ona i pored promašaja zauzima značajno mesto na mojoj polici za knjige. Praštam i praštaću joj promašaje jer ona je samo čovek koji stvara, živi i greši a ne mašina za permanentnu proizvodnju romana za čistu desetku. Ne uvek.  Kao što je napisala Бранкица Цветковић  u svom osvrtu „zažmuriću na jedno oko“, bravo za Brankicu! 😉👏😉 Ja ću morati na oba oka … pa gde stignem, do sledećeg leta i sledećeg romana.

 

IZ SLAĐINOG UGLA:

Jedne avgustovske noći

Viktorija Hislop

 

Kada sam pročitala predivan roman ,,Ostrvo“ koji je napisala Viktorija Hislop, ubrzo sam saznala da treba kod nas uskoro da se pojavi nastavak ovog romana. Pomislila sam, šta ovdje treba da se nastavi, kada je priča zaokružena. Međutim, kada sam uzela ovaj roman, koji je nastavak gore pomenutog, shvatila sam da predrasudama nema mjesta.

Nisam razočarana i nije mi pokvaren doživljaj prethodnog. Neki događaji i ljudi su detaljnije prikazani. Uvedeni su i novi likovi, koji su roman učinili još zanimljivijim, pa sam ga pročitala za dan i po.

S obzirom da deceniju i po u Grčkoj provodim dvije nedelje godišnje, relativno dobro poznajem njihov mentalitet. Oni su narod koji drži do tradicije i vjere. To je osjetila i Hislopova. Zato je odlučila, bar ja tako mislim, da pažnju usmjeri na Aninu blud, Manolisovu strast i Andreasovu ljubomoru.

Kakve veze imaju blud, strast i ljubomora sa tradicijom i vjerom? To su grijesi i gledano iz ugla pravoslavlja (vjere koju dijelim sa grčkim narodom) veliki, a gledano sa tradicionalne strane neoprostivi.

Godine strasti između Ane i  Manolisa, koje su prethodile nesrećnom dogajaju, 25. avgusta 1957. godine, kao i samo veče, koji su opisani prvo u romanu ,,Ostrvo“, zatim detaljnije u ovom nastavku, su uvod u posljedice koje su uslijedile. Noć koja je trebalo da bude najsrećnija za sve stanovnike ostrva Spinalonga, koji su ga napustili kao izliječeni od lepre, postala je noć tragedije.

Taj događaj će zasjeniti slavlje i sreću ljudima koji su poslije dugog vremena provedenog na ostrvu, krenuli u novi život. Među njima je i Marija, Anina sestra, kojoj je najsrećniji dan prerastao u najnesrećniju noć. Ubistvo žene iz ljubomore, zbog njenog nevjerstva, navući će tamu na njihove bližnje. Sunovrat jedne ugledne i bogate kritske porodice je bio neizbježan. On nam je opisan u ovom romanu.

Suočeni sa bolom, preispitujući vlastite postupke, kajanje zbog učinjenog, pratiće Andreasa čitav život, a Manolisa više od jedne decenije kroz noćne more. Oba će plaćati grijeh zbog Anine smrti, prvi zbog ubistva, drugi jer je njegova veza sa rođakovom ženom izazvala taj događaj. Ovaj nastavak je posvećen njima dvojici, kao i Mariji. Svu bol koju oni nose u sebi od te večeri, pokušaće svako na svoj način da savlada, pokaje, oprost

Vrijeme oprosta kreće kada Marija počne da posjećuje sestrinog muža i krvnika u zatvoru, gdje služi doživotnu kaznu. Njena neiskvarena duša, plemenitost, saosjećanje i vjera, donijeće olakšanje Andreasu, koje će kod njega pokrenuti pokajanje. Okrenuće ga ka Bogu, molitvi, iščitavanju Biblije i iskrenom kajanju za zločin koji je počinio.

Manolis će smiriti svoj nemirni duh, svjestan da je on jednim dijelom doprinijeo tragediji u kojoj je stradao jedan mladi život. Nova sredina će od njega napraviti novog čovjeka.

Sve ovo pokreće kod mene pitanja  – Kako sebe smatrati dobrom osobom, a osuđivati postupke drugih. Otkud nam pravo na predrasude, jer svi smo grešni. Treba da shvatimo da je najviši nivo čovjekove svijesti oproštaj. Isto tako je najveće pročišćenje pokajanje, poslije koga dolazi oprost od Boga. Zato kažemo: ,,Ljudski je griješiti, božanski je praštati.“Citat  iz Biblije:

,,Veliki je Gospod naš i velika je krepost Njegova,

u razumu Njegovom nema mjere.“