I NEBO JE BILO NAŠE
Paolo Đordano
U romanu „I nebo je bilo naše“, Đordano spretno minira ogromnu, misterioznu teritoriju detinjstva, osvetljavajući kako naše prve veze i ljubavi utiču na to kakve odrasle osobe postajemo…
GREŠKE AUTORITETA U ROMANU “ I NEBO JE BILO NAŠE“
„Vera u autoritete čini da se greške autoriteta uzimaju za uzor.“
Tolstoj
Poverovali su da će nebo biti njihovo. Tako su ih naučili. Počelo je tako naivno … jednom tinejdžerskom ljubavlju.
A onda se priča razvila i pustila korenje duboko kao drvo masline.
KO JE PAOLO ĐORDANO
Pisac, novinar, dramaturg ali pre svega Đordano je hvatač situacija, psiholog duša, poznavalac savremenog problema mladosti. Pokazao je to u svom romanu „Usamljenost prostih brojeva“, dokazao i u novom romanu „I nebo je bilo naše“ i time se svrstao u jednog od najozbiljnijih italijanskih književnika.
AUTORITET VOĐE
U novom romanu „I nebo je bilo naše“, Đordano se bavi autoritetima. Možemo ih zvati, farma, kult, sekta, učenje, vera … možemo ih zvati bilo kojim imenom ali zajednički imenilac im je AUTORITET. Šta se dešava kada jedna osoba, pod bilo kojim izgovorima i objašnjenjem, nametne autoritet oslabljenom, nesnađenom i ogoljenom životnim iskustvima, mladom čoveku?
Nalazeći konačni spas mlada, nesvesna i neizgrađena osoba se povinuje grupi, vođi. Kako postepeno sazreva u njemu se javlja želja za novim saznanjima van okruženja grupe, želja sa novim iskustvima. U pokušajima da tu želju ostvari mladi se suočavaju sa neprestanim osuđujućim glasom vođe u mislima. Da bi se oslobodili glasa pribegavaju opijatima i alkoholu, razvratnostima, krijući se i fizički ali i psihički od autoriteta tj. vođe i od samih sebe.
I tako počinje sunovrat. Autoritet vođe biva poljuljan, odrastanjem mlad čovek mu se suprotstavlja i ko hoće ili može, sme ili želi … srušiće ga. Ovakve osobe, koje su dugo, od samog detinjstva živele po jednoj ideologiji, na neobične načine se molili Bogu i verovali, postaju umorne od nametnutog autoriteta. Međutim, desiće se neizbežno, prepuštanje anarhiji, prepuštanje autodestruktivnosti ili jednostavno prepuštanje životnim tokovima bez stvarnog smisla.
Oslobođen mlad čovek, naviknut da bude „vođen“, uglavnom će biti ili pronađen ili će sam pronaći novog „vođu“. Interesantno, ni sam ne može da shvati da je ponovo pod „vođstvom“, da je „vođen“, „zavođen“ nego smatra da je oslobođen. I tako upada u još veću zabludu i ponor. Likovima novog Đordanovog romana „I nebo je bilo naše“ se upravo to i desilo.
Zabluda i ponor imaju više lica. Ne prepoznaju se lako i potrebno je dobro se zagledati u problem da bi se video i sagledao u potpunosti. Ako je roditeljska pažnja popustila i ako su na trenutak zatvorili oči pred svojim detetom, prevideće problem, koji se može nazreti u svakoj sitnici. I to se dešava likovima Đordanovog romana.
Odluke koje donose su van svih logičnih objašnjenja. I tu dolazimo do sledeće teme koju obrađuje Đordano,
PREDNOSTI I ZAMKE GENETSKOG IŽINJERINGA
Realnost, pravu realnost. Videli su neku svoju, veštačku izmaštanu realnost. Uhvatili su se za nju kao bršljan za zid. Stvorili su veštačku tvorevinu zajedništva, kulta, zajedničke imovine i poželeli više. Divili su sebi do te mere da su o sebi stvorili sliku koju niko drugi nije mogao da vidi. Nepostojeću sliku. Tu sliku moglo je upotpuniti dete.
Mora se biti deo zajednice. Vrlo paradoksalno je da ljudi koji se bore za prirodu, zdravlje, prirodnost, ljudi koji na svojoj zemlji paranoično uzgajaju organske plodove, bez trunke veštačkog đubriva, pesticida, spašavajući svaku palmu ili maslinu od uništenja, veštačkog uklanjanja, odjednom sa istovetnom energijom pribegavaju veštačkoj oplodnji.
Paradoksalno je da se brak sklapa, iako se veruju da je brak građanska zamka, iz potpuno pogrešnih razloga. Paradoks je da se izvitoperi i iskrivi, oskrnavi naučno dostignuće veštačke oplodnje do te mere da se čak ide do izbora genoma budućeg deteta. Đordano uvek majstorski i znalački obradi skaradnosti savremenog društva. Njegova osuda neljudskog, samoživog, prevarantskog modernog društva je kategorična.
Đordano zna da sagleda ono jezgro besa kod mladog čoveka, besa koji je uvek usmeren na nešto veće, jače. Njegovi junaci su nesrećna mlada bića zaodenuta srećom kao obmanom, bića koja su u stalnoj potrazi za Aurorom borealis. U tome je Đordano neprevaziđen.
Ova priča inspirisana je stvarnim događajima. Imena su, naravno izmišljena, ali je jasno kome je roman posvećen. Ljudima koji su pokušali da prisvoje nebo, jer ih je neko nekada ubedio da je ono baš njihovo.
OPIS SA SAJTA DERETA
Novi roman autora bestselera Usamljenost prostih brojeva!
Svake godine, tokom letnjeg raspusta, Tereza sa svojim ocem odlazi u njegovu rodnu Apuliju, zemlju stoletnih maslinjaka i ćutljivih, ponosnih ljudi. Tamo vreme sporo prolazi i dani kao da nemaju kraja… sve dok jednog dana nije ugledala „one s farme” – Nikola, Tomasa i neobičnog, harizmatičnog Berna – koje prate mnoge legende; žive u nekakvoj komuni, ne idu u školu, ali svašta znaju.
Veruju u Boga, u zemlju, u reinkarnaciju. Tri brata, ali ne po krvi, željni oca i (naizgled) neraskidivo povezani. Iz sve trojice kipi čežnja za onim što nikad nisu imali. Malo-pomalo, za Terezu taj seoski kutak postaje ceo svet. Svet u kojem živi Bern. Njihova ljubav jedna je od onih letnjih, ali bez zadrške. Međutim, nijedna veza nije neraskidiva, kao što nijedno leto nije večno. Ispod površine tog čudnog bratstva i ljubavi, krije se mračna tajna…
Apulijska polja pozornica su ove priče koja obuhvata dvadeset godina i četiri života. Iz godine u godinu prolaze dani nalik jedan drugom, zajedno provedeni u obrađivanju crvene zemlje, gajenju maslina, ljuštenju badema, sve dok Tereza ne ostane sama s bremenom sveg tog posla, što nimalo nije jednostavno, zato što je smena godišnjih doba moćni životni ciklus, a njena farma sámo središte sveta.
Prevod sa italijanskog: Gordana Subotić
„I nebo je bilo naše zapanjujuće je ostvarenje koje potvrđuje Đordanovo uzbudljivo prisustvo u savremenoj fikciji.“ —Andre Asiman, autor romana Zovi me svojim imenom
„Izvanredan roman. . . Opisi pejzaža, neizbrisivi likovi i očaravajuća priča čine ovo izuzetnim emocionalnim štivom. Đordanova zanosna priča veličanstveni je dokaz dugotrajnog uticaja nabojite romanse.“ – Publishers Weekly
„Plemenit roman … Đordano je fluidan, ekspanzivan pisac. Poglavlja lagano idu napred i nazad kroz vreme, uvlačeći nas sve dublje u priču o velikoj ljubavi Tereze i Berna. Italijanski pejzaž blista naporedo s njihovom žudnjom “.–The New York Times Book Review
„Bogatstvom opisa i potresnom, nezaboravnom pričom, italijanski romanopisac Đordano istražuje ljubav, veru i neraskidive veze.“ Booklist
„Ono što započinje kao priča o letnjoj romansi pretvara se u nešto ambicioznije – prikaz eko-terorizma – dok istovremeno postavlja pitanja o prirodi strasne vezanosti.“ The New Yorker
„Kao i u svom prvencu Usamljenost prostih brojeva, Đordano spretno minira ogromnu, misterioznu teritoriju detinjstva, osvetljavajući kako naše prve veze i ljubavi utiču na to kakve odrasle osobe postajemo. Veliki, božanstven roman u kome se spajaju živopisna prijateljstva Napuljske tetralogije Elene Ferante sa aktuelnošću ekoterorizma Ričarda Pauersa u delu Šuma nad šumama“. –Library Journal