I nebo je bilo naše

17/08/2021

„I NEBO JE BILO NAŠE“

Paolo Đordano

 

„Vera u autoritete čini da se greške autoriteta uzimaju za uzor.“

Tolstoj

 

GREŠKE AUTORITETA

 

Poverovali su da će nebo biti njihovo. Tako su ih naučili. Počelo je tako naivno … jednom tinejdžerskom ljubavlju.

A onda se priča razvila i pustila korenje duboko kao drvo masline.

 

KO JE PAOLO ĐORDANO

Pisac, novinar, dramaturg ali pre svega Đordano je hvatač situacija, psiholog duša, poznavalac savremenog problema mladosti. Pokazao je to u svom romanu „Usamljenost prostih brojeva“, dokazao i u novom romanu „I nebo je bilo naše“ i time se svrstao u jednog od najozbiljnijih italijanskih književnika.

 

AUTORITET VOĐE

 

U novom romanu Đordano se bavi autoritetima. Možemo ih zvati, farma, kult, sekta, učenje, vera … možemo ih zvati bilo kojim imenom ali zajednički imenilac im je AUTORITET. Šta se dešava kada jedna osoba, pod bilo kojim izgovorima i objašnjenjem, nametne autoritet oslabljenom, nesnađenom i ogoljenom životnim iskustvima, mladom čoveku? Nalazeći konačni spas mlada, nesvesna i neizgrađena osoba se povinuje grupi, vođi. Kako postepeno sazreva u njemu se javlja želja za novim saznanjima van okruženja grupe, želja sa novim iskustvima. U pokušajima da tu želju ostvari mladi se suočavaju sa neprestanim osuđujućim glasom vođe u mislima. Da bi se oslobodili glasa pribegavaju opijatima i alkoholu, razvratnostima, krijući se i fizički ali i psihički od autoriteta tj. vođe i od samih sebe.

I tako počinje sunovrat. Autoritet vođe biva poljuljan, odrastanjem mlad čovek mu se suprotstavlja i ko hoće ili može, sme ili želi … srušiće ga. Ovakve osobe, koje su dugo, od samog detinjstva živele po jednoj ideologiji, na neobične načine se molili Bogu i verovali, postaju umorne od nametnutog autoriteta. Međutim, desiće se neizbežno, prepuštanje anarhiji, prepuštanje autodestruktivnosti ili jednostavno prepuštanje životnim tokovima bez stvarnog smisla. Oslobođen mlad čovek, naviknut da bude „vođen“, uglavnom će biti ili pronađen ili će sam pronaći novog „vođu“. Interesantno, ni sam ne može da shvati da je ponovo pod „vođstvom“, da je „vođen“, „zavođen“ nego smatra da je oslobođen. I tako upada u još veću zabludu i ponor. Likovima novog Đordanovog romana se upravo to i desilo.

Zabluda i ponor imaju više lica. Ne prepoznaju se lako i potrebno je dobro se zagledati u problem da bi se video i sagledao u potpunosti. Ako je roditeljska pažnja popustila i ako su na trenutak zatvorili oči pred svojim detetom, prevideće problem, koji se može nazreti u svakoj sitnici. I to se dešava likovima Đordanovog romana.

Odluke koje donose su van svih logičnih objašnjenja. I tu dolazimo do sledeće teme koju obrađuje Đordano,

 

PREDNOSTI I ZAMKE GENETSKOG IŽINJERINGA

 

Ovi mladi ljudi nisu videli realnost, pravu realnost. Videli su neku svoju, veštačku izmaštanu realnost. Uhvatili su se za nju kao bršljan za zid. Stvorili su veštačku tvorevinu zajedništva, kulta, zajedničke imovine i poželeli više. Divili su sebi do te mere da su o sebi stvorili sliku koju niko drugi nije mogao da vidi. Nepostojeću sliku. Tu sliku moglo je upotpuniti dete. Mora se biti deo zajednice. Vrlo paradoksalno je da ljudi koji se bore za prirodu, zdravlje, prirodnost, ljudi koji na svojoj zemlji paranoično uzgajaju organske plodove, bez trunke veštačkog đubriva, pesticida, spašavajući svaku palmu ili maslinu od uništenja, veštačkog uklanjanja, odjednom sa istovetnom energijom pribegavaju veštačkoj oplodnji. Paradoksalno je da se brak sklapa, iako se veruju da je brak građanska zamka, iz potpuno pogrešnih razloga. Paradoks je da se izvitoperi i iskrivi, oskrnavi naučno dostignuće veštačke oplodnje do te mere da se čak ide do izbora genoma budućeg deteta. Đordano uvek majstorski i znalački obradi skaradnosti savremenog društva. Njegova osuda neljudskog, samoživog, prevarantskog modernog društva je kategorična.

Đordano zna da sagleda ono jezgro besa kod mladog čoveka, besa koji je uvek usmeren na nešto veće, jače. Njegovi junaci su nesrećna mlada bića zaodenuta srećom kao obmanom, bića koja su u stalnoj potrazi za Aurorom borealis. U tome je Đordano neprevaziđen.

Ova priča inspirisana je stvarnim događajima. Imena su, naravno izmišljena, ali je jasno kome je roman posvećen. Ljudima koji su pokušali da prisvoje nebo, jer ih je neko nekada ubedio da je ono baš njihovo.

 

 

Vrh strane