GRAM EMOCIJA
Anđela Raković
„Tango je tužna misao koja se čak može i plesati. ”
Enrike Sanos Disepolo
TANGO SA MISLIMA
ANĐELA RAKOVIĆ – DEVOJKA KOJA PLEŠE SA REČIMA
Anđela Raković, mlada Crnogorka iz Berana, po zanimanju je pravnik. Međutim, još od malena sanjala je o nekim drugim, novim svetovima. Kao devojčica prepoznala je sebe u magičnom svetu misli i reči, te su knjige ovoj hrabroj i sposobnoj devojci otvorile nove horizonte. Sa nepunih šesnaest godina, shvatila je da je dar pružanja sebe, darovanje ljubavi i uloženi rad – karta za u uspeh. Tada je objavila svoj prvi roman „Boja tuge”. Po prirodi avanturista i zaljubljenik u putovanja, našla je u svojim malim strastima inspiraciju za svoje stvaranje. Naime, sve proživljeno Anđela pretvara u reči i misli, vezujući ih tako u neraskidivi tango-zagrljaj. Dugo i sama plešem tango, pa tako i znam koliko i šta Anđela oseća dok stvara svoju ljubavnu prozu jer … tango je ples besa, bola, vere i odsutnosti, kao što bi rekao Enrike Disepolo. Za tango muziku možemo napisati jednim prstom, ali je moramo plesati dušom. Anđela pleše tango u zagrljaju sa svojim mislima, rečima, sa svojom dušom umetnika, pisca.
Osim što piše tople, ljudske priče Anđela govori tri svetska jezika, samostalni je preduzetnik, ima lektorsko iskustvo i iskustvo urednika. Trenutno živi i radi u Frankfurtu, a njene romane izdaje Izdavačka kuća „Talija”. O broju prodanih knjiga i promocija svedoči i njena široka čitalačka publika, što je dokaz Anđelinog ogromnog uspeha.
ANĐELA RAKOVIĆ – PROZA LJUBAVI
„Ako voliš nekoga reci mu to, jer srce može biti slomljeno i rečima koje se ne izgovore. ”
Žarko Laušević
Ljubav je, takođe, tango. To je ples koji pleše samo dvoje ljudi. Anđela Raković je u ovom plesu zvanom ljubav našla motivaciju, ali i uzrok i povod da uradi nešto dobro, da stvori nešto vredno. Ona je prepoznala ljubav kao glavnu inspiraciju i pokretača čovekove svakodnevice. Kada smo puni ljubavi, sve nam je lako. Ono čime se bavimo plodnije je i bolje kada to i volimo. Kada volimo nekog – imamo snage da pomeramo planine. O ljubavi se piše, zbog nje se ratuje, u njeno ime se stvara. Anđela i sebi i svojim čitaocima pokušava da objasni suštinu ljubavi, da je nauči i razume ne bežeći od činjenice da ona vrlo često predstavlja i najveću patnju i bol. Koren patnje i bola leži na onoj osnovnoj i matičnoj platformi ljubavi, a to je ljubav prema SEBI SAMOM. Voleti SEBE je najveća moguća i najzahtevnija vrsta ljubavi, ali kad to postignemo, imaćemo ljubavi i za druge. Neko će voleti nas, a tada – niko i ništa ne može nam biti prepreka. O ljubavi prema drugom ljudskom biću, ali prvenstveno o onom sićušnom delu emocija kojim volimo sebe, govori nam i Anđela u romanu „Gram emocija”.
Ne možemo se osvrnuti na roman „Gram emocija”, a da ne citiramo Iva Andrića :
„Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije – kako često nam baš to malo nedostaje. ”
Možda jedan gram emocija koji je ponekad teži od tone.
U ovom romanu, četvrtom Anđelinom ljubavnom romanu, za razliku od predhodnih, o kojima će kasnije biti govora, mlada autorka je pokazala veliku hrabrost igrajući se žanrovima. Vrlo uspešno, na staklenim nogama, pomalo plašljivo, Anđela zadire u žanr trilera, tako da pred sobom imamo jedan ljubavni triler, slično kao što je Kolin Huver uradila u svom romanu „Veriti”.
O čemu je, u stvari, reč? Reč je o tome da se ponekad zaljubimo u pogrešne ljude, pa nas tako Anđelino pripovedanje vodi u situacije iz kojih je izlaz gotovo nemoguć, koje predstavljaju hodnike lavirinta u koji smo svesno ili nesvesno ušli. Kada emocije zavladaju ljudskim bićem i kada nadvladaju razum, nađe se osoba, poput glavne junakinje ove priče, mlada Jovana, u bezizlaznoj emotivnoj i egzistencionalnoj krizi.
S jedne strane, Anđelina Jovana je vredna, radna pčelica, radoholik sa punim umom ambicija. S druge strane, Jovanin lik autorka predstavlja kao lik emotivnog sanjara. Ona želi da voli i da bude voljena baš kao i svako ljudsko biće, zaboravljajući negde da predhodno mora voleti sebe. Iz tog razloga ona se i plaši razočaranja i napuštanja, bledila koje ponekad ljubav može ostaviti za sobom. Tačnije, Jovana, usled nedostatka ljubavi prema sebi, boji se kraja svake ljubavne veze. Iskustvo koje je imala naučilo ju je da ništa ne traje večno, pa ni sreća. Od jednog bolnog raskida i teških uspomena ova devojka beži daleko. Ovoga puta Anđela nas pričom vodi na Maltu u jedan drugi svet, jednu drugačiju kulturu.
„Pobeći negde, negde daleko … ” – kaže pesma.
Anđela kaže, duboko verujući u sudbinu, da će te kad-tad stići ona tvoja srećna zvezda. Jovana se na Malti zaljubljuje u svog zemljaka, ne znajući ništa o njemu. Kada se ispostavi da je „ljubav njenog života” oženjeni čovek sa porodicom, kada sazna koliko je brižljivo i kukavički on skrivao od nje istinu, Jovana će se naći pred još jednim velikim razočaranjem. Ispred ove mlade devojke, koja nataložene suze uvek maskira voljom i osmehom, pružaju se dve staze: jedna vodi u lažno uljuljkivanje svake zaljubljene osobe, a druga u realni život u kome si uvek ti gospodar i uvek prvi i jedini, nikad nekome drugi. Za odluku kojim će putem Jovana krenuti potreban je samo jedan gram. Taj jedan gram emocija koji je tada težak više od tone. Teško se podiže. Teško se nosi. Teško se zbaci sa duše.
Koliko je emocija, ali i razuma potrebno da se održi jedna ovakva, grešna veza, čime se mere emocije pokazaće nam ovim romanom Anđela Raković, a na nama je da ga pročitamo i razmislimo. Takođe, Anđela kroz lik Jovane šalje mnogo poruka svim devojkama i maladićima. Nikad ne zanemarivati prve osećaje i znake budućih razlika kada se neko upozna, jedna je od poruka. Isto tako, poruka koju šalje Anđela kroz Jovanu je i ta da se stara bol mora isplakati da bi se moglo krenuti dalje, da bi se moglo uopšte živeti dalje. U romanu „Gram emocija” od Anđele Raković dobijamo još jedan stav stare priče o navikama, te nam mlada autorka poručuje da:
„Navike niikad ne prolaze, one su rezultat neulaganja u ljubav. … Kad sve prestane, osjećate olakšanje. Znate da više niste na pogrešnom putu i da ne lažete sebe. Međutim, težak je osjećaj da te „navike” više nema. A niste ni slutili da će zagrljaj od predhodne noći biti poslednji koji ćete dobiti od njega. Čak ni brutalna izdaja, ni milion laži koje je izrekao, ni „kunem se” koje je ponovio … Ništa ne boli kao osjećaj da je to poslednji put. ”
Mnogi ljudi, bez obzira na godine starosti, kao i Jovana, mogu se naći u sličnoj situaciji, na istoj raskrsnici dve staze. Tada se snaga srca i uma moraju ujediniti i stvoriti onaj gram koji će prevagnuti. To je gram ljubavi prema sebi i poštovanje sebe. Jovana taj gram nalazi u rečima svoje majke:
„Zašto uvijek misliš da su svi bolji od tebe? Kad počneš cijeniti sebe, tek tada ćeš biti istinski srećna. I nemoj misliti da je neko savršen za tebe, već misli da si ti savršena za nekoga. ”
Ovim citatom i rečima Anđele Raković završavam prikaz ovog emotivnog romana, koji razmatra još mnogo tema o bogatstvu, sreći, o tome kako jedno drugo nužno ne prati, o pravim, ali i pogrešnim odlukama koje donosimo u životu.
Anđela je pre romana „Gram emocija” napisala tri izuzetno snažna i kvalitetna romana. „Remek djelo samoće” je preveden i objavljen i na engleskom jeziku. Njeni romani „Rođeni pod istim nebom”, „Kad suze progovore” i „Ostadoše vinogradi” u izdavaštvu „Talije”, doživeli su ogroman uspeh.
U svoje ime mogu govoriti o romanima „Rođeni pod istim nebom” i „Kad suze progovore”. Oba sam pročitala i obradila. Oduševljena sam zrelošću ove mlade autorke, kojom se nosi sa vrlo osetljivim problemima i temama koje obrađuje u njima.
Roman „Rođeni pod istim nebom” govori o osetljivoj i emotivnoj temi zabranjene ljubavi usled različitih verskih pripadnosti. Sudbina dvoje mladih zaljubljenih bića određena je predrasudama sredine iz koje potiču. Deli ih mnogo jer potiču iz drugačijih svetova, međutim, ono što ih najviše razdvaja je vera. Njihova ljubav je tokom celog romana kao na ispitu, jer se suočavaju sa roditeljskim gnevom, odbacivanjem najrođenijeg, mržnjom i spletkama okoline. Oni veruju duboko da ljubav pomera sve granice, pa i verske, spremno krče put svojoj ljubavi i vole se uprkos svemu. Međutim, ponekad ljubav nije dovoljna. Ponovo Anđela stavlja pred svoje likove tasove zamišljene vage. Šta je to što će prevagnuti? Šta je to što je ono „malo više” da bi velika ljubav i opstala u tim uslovima. Da li će pronaći ili ne „to nešto” iako su rođeni pod istim nebom? Odgovor leži u samom kraju romana, koji se zaista mora doživeti. Kao čitalac sam zaključila da je ovo najzahtevniji Anđelin roman, iako je „Gram emocija” najzreliji dosad. Najzahtevniji jer se i Anđela, kao i njeni junaci, mogla naći pred sudom sredine.
Roman „Kad suze progovore” je takođe ljubavni roman, ali i on, kao i predhodni, ima dublju priču. Ovo je neveliki, ali snažan emotivni odgovor Anđele Raković na lažni sjaj njujorških četvrti, gde se bore bogatstvo i siromaštvo, ljubav i nasilništvo. Usred sjaja Menhetna i Pete avenije, usred grada koji živi i danju i noću, koji nikada ne spava, koji se zabavlja i smeje, postoji i četvrt gde žive zaboravljeni mučenici, gde žena živi u patrijarhatu. A on je kao i sjaj – lažan.
Sarah izdržava svog nasilnog, nesposobnog muža, zavisnika od alkohola i kocke. Ona je i majka i otac svom sinu. Ona ume da voli, ali ljubav je u njenom slučaju kako precenjeno, tako i podcenjeno osećanje, što je vrlo slično. Živi u siromašnoj četvrti gde se gube sve vrednosti, gube se talenti, umiru snovi, sahranjuju se pamet i ambicija. U životu joj ostaje samo beznađe i sirova borba za opstanak.
Sarah je žena koja ima viziju šta je u životu razumno, a šta nije. Međutim, ipak dolazi pred emotivnu dilemu i trenutak kada snažne emotivne vode probijaju čvrstu branu razuma. Susret sa zgodnim neznancem u sobi hotela gde silom prilika radi, okrenuće život ambiciozne i vredne Sarah prema suncu. I pored osećanja obaveze prema suprugu i ljubavi prema sinu, Sarah nastavlja svoju ljubavnu avanturu sa stalnim strahom od stvarnog vezivanja.
Sarah je usvojeno dete, te kroz nju čujemo i tužnu priču svkog usvojenog deteta. Shvatamo kolika je njihova borba da se snađu u svetu koji nije dom za siročad. Njihova stalna borba kroz život je njihova realnost i pečat koji nose kroz čitav život. Pečat nesigurnosti, ali i pečat nepresušne ambicije. Opis njene priče Anđela nam u ruke daje kao kamen koji plače.
Ljubav koja se rađa između Sarah i Stiva, bogatog džentlmena, u njoj budi nadu, ali u njenom suprugu budi kajanje. Pitanje muškog kajanja u ovom slučaju nije ništa drugo do sebična volja za vlašću i snagom mužjaka. Sarah, žena sa istanačenim osećajem za moral, nalazi se u samom centru borbe srca i razuma, pa tako prolazi faze od kajanja i samookrivljavanja do potpune opijenosti i euforije ljubavi i strasti. Na koji tas je ovoga puta životna vaga stavila gram koji preteže, hoće li Sarah podleći ucenjivačkoj sebičnosti stare ljubavi ili se okrenuti čistoj, otvorenoj, novoj sreći … pročitaćemo na kraju ovog romana.
ANĐELINE REČI – SUZE KOJE PRIČAJU
Anđelin stil pisanja je zaista igra rečima. Ona sa njima pleše tango, one pod njenim perom plaču ili se smeju. Ona daje čitaocima ovog žanra ono što žele, ali ipak to radi na svoj sopstveni način, onako kako ona to želi, ume i može. A može mnogo. Veliku ulogu u njenim romanima ima sudbina, sreća, molitva. Pokazala je i stilom, ali i brojem rasprodatih knjiga da želja za lepotom i romantikom nije izgubljena. Anđela obrađuje teme koje su za mladu osobu vrlo teške, ali ona to radi zrelo i odgovorno, stilski perfektno. Njen glas poseduje dozu patetike koja u ovom slučaju samo može da doprinese i naglasi naizgled izgubljenu romantiku. Njeni likovi su žene sigurne u sebe i svoju ljubav, kao Milica iz romana „Rođeni pod istim nebom ”, žene hrabri i plemeniti borci kao Sarah iz romana „Kad suze progovore ”, žene koje su sposobne, snažne, koje se ne plaše rada, uspešnosti i učenja. Njene junakinje su snalažljive i poslovne, prepune ambicija, ali i osećanja. One žele da putuju, da šire svoje vidike, da saznaju nove stvari, ali su ipak u svakom trenutku spremne da se celim bićem predaju ljubavi, bilo da je to ljubav prema muškarcu, roditelju ili detetu.
Anđelini likovi jednom rečju su žene „tempirane bombe ” koje kada se daju – daju se do poslednjeg „grama emocija ”.
Anđela Raković u svojim romanima pokazuje svoja zapažanja prirode i prirodnih lepota raznih zemalja vrlo temeljno i znalački. Tome je u mnogome doprinela njena ljubav prema putovanjima, pa vidimo prirodu kao na fotografijama određenih gradova i njihove okoline.
Snažan je Anđelin istraživački duh. Ona za pisanje svojih romanima istražuje mnoge grane nauke i umetnosti. Mnoge kulture i običaje.
Anđela Raković je očigledno jedna mlada, svestrana, sposobna devojka koja ima izgrađenu ideju kako da pokrene promene, jer umetnici kao što je ona to i mogu. Osobe kao Anđela, sa kvalitetnim idejama menjaju svet, kako bi on postao bolje mesto za sve nas.
Svako umentničko delo, kao i svako naučno otkriće nije potpuno ako se zaustavi samo na ideji. Za realizaciju svake dobre ideje potrebni su i prave osobe.
Anđela Raković je sasvim sigurno jedna od njih jer zna kako da svoj talenat podeli sa svojom publikom.
Preporuka Starija