O EUGENIKI – ZLOČINAČKOJ IDEOLOGIJI U ROMANU
Roman „Frankeštajnova majka“ je fascinantno svedočanstvo o strahotama i nadrealnoj istini eugenike – zločinačke diktature Frankovog fašističkog režima. Ovo je priča o ljudima koji su bili prognanici samo zato što nisu imali “čiste gene”.
FRANKENŠTAJNOVA MAJKA
Almudena Grandes
„Sila je uvek privlačila ljude niskog morala. Zbog toga verujem, da bez ikakvih izuzetaka, genijalne tirane nasleđuju nitkovi.’’
Albert Anštajn
NASLEĐE NITKOVA
Retko kad me prevari osećaj za neku knjigu kada je vidim i namirišem. Ni u ovom slučaju nije. Roman „Frankenštajnova majka’’, španske autorke Almudene Grandes je neprocenjivo blago! Fascinirajuća priča koja me je ostavila bez daha! Ne mogu da opišem taj prvi momenat koji sam proživela zatvarajući poslednju stranicu, a u mislima se vraćajući svim strahotama i nadrealnoj istini koju su proživljavali ljudi koji su tih godina u Španiji bili prognanici Frankove diktature.
Držala sam u rukama svedočanstvo o tiraniji koju nasleđuju nitkovi i poltroni. Mogla sam da osetim veličanstvenost Almudenine naracije kojom je dočarala atmosferu jednog mračnog vremena, patnju njegovih žrtava. Gušile su me je prašina i senke u mračnim hodnicima ženskog sanatorijuma, beznađe, uzaludnost i, nadasve, agonija glavne protagonistkinje romana, Aurore Rodriges Karbaljera.
KLASIKA GOTSKE KNJIŽEVNOSTI
Roman „Frankenštajnova majka’’ bih ja klasifikovala na sledeći način. Ovo je klasični neogotski roman čija se gotska grandioznost nazire u svakoj napisanoj rečenici. Pokušaću u daljem tekstu da vam omogućim da što više saznate o ovom intenzivnom i neverovatnom romanu koji je Almudena Grandes maestralno napisala.
Pričaću vam o njegovom sinopsisu, likovima, autorki, a posle toga sam sigurna da ćete poželeti i sami da ga pročitate. Ne, ja vas MOLIM da ga pročitate.
Krenimo onda od sinopsisa – koji vas verovatno najviše zanima, to jest od toga kako sam ga ja doživela.
SINOPSIS
Priča romana „Frankenštajnova majka’’ dešava se sredinom dvadesetog veka kada se mladi psihijatar Herman Velaskez vraća u Španiju kako bi započeo rad u ženskom, psihijatrijskom sanatorijumu. On se nalazi u zabačenom gradiću Sjemposuelos, južno od Madrida. Usamljena bolnica, usamljeni gradić, slepo crevo do koga nema nikakvog prevoza, podseća na pacijentkinje koje, skrivene iza zidina ovog zdanja, usamljeno životare.
Hermana, glavnog muškog junaka romana „Frankenštajnova majka’’, građanski rat je kao i mnoge druge primorao da ode u inostranstvo. Godine 1939, Herman je izbegao u Švajcarsku da u toj neutralnoj zemlji završi svoje studije medicine. Petnaest dugih godina Herman je živeo kao izgnanik sa jedinim utočištem, domom doktora Goldštajna i njegove porodice. Goldštajn je bio jedan od najboljih prijatelja Hermanovog oca.
Kada Herman stiže u Sjemposuelos, gradić u kom se nalazi psihijatrijska klinika, ponovo se sreće sa ženom koju je upoznao još kao dečak i to pod vrlo neobičnim i zlosrećnim okolnostima. Radi se o pacijentkinji Aurori Rodriges Karbaljera, ženi koja je ubila svoju ćerku. Aurora je opsesivno manijakalna, paranoična, ali i izuzetno obrazovana i inteligentna žena.
Pored Aurore, veoma bitna osoba (kako za roman „Frankenštajnova majka’’, tako i za samog protagonistu) koju Herman sreće jeste i Marija Kastehon, mlada žena koja na klinici radi kao pomoćnica medicinskih sestara. Ona Donja Auroru poznaje odmalena i od tada joj se divi. Fascininirana je Aurorom kao dete sa ogromnom željom za učenjem, te je Aurora uči da čita i piše.
Kroz ceo roman „Frankenštajnova majka’’, u preplitanju sleda događaja i vremena, saznajemo istinu o skromnom poreklu Marije Kastehon, baštovanovoj unuci. Naime, Marijin deda je ceo svoj životni vek proveo na održavanju vrta ovog svojevrsnog azila za žene. Saznajemo o njenoj sudbini sluškinje u Madridu, njenoj ljubavnoj priči, njenoj anatemi. Kroz razgovore sa Marijom možemo sagledati i razloge zbog kojih se Herman posle toliko godina vratio u Španiju.
Herman je fasciniran Marijom i s obzirom na svoje dugo odsustvo i život u potpuno drugačijim uslovima, on ne razume razloge Marijinog odbijanja njegove ljubaznosti. I ne samo to, Marija izbegava bliskost sa bilo kojim ljudskim bićem. Takva situacija navodi ga da sumnja da je Marijin život pun tajni. Međutim, roman „Frankenštajnova majka’’ će u daljem toku pokazati da su Herman i Marija sličniji od mnogih drugih i bliži jedno drugom nego što se prvobitno moglo i naslutiti. Beg od prošlosti je zajednički imenitelj Hermanovog i Marijinog odnosa.
Uprkos tome, ovo dvoje ljudi žele da sebi daju šansu. Žele da svojim životnim postupcima prevaziđu svoju poniženu i društvenoobeleženu zemlju. U tadašnjoj Španiji, Frankovoj Španiji, Španiji čiju krv Alnudena Grandes bolno oseća dok piše roman „Frankenštajnova majka’’, sitni „gresi’’ su se smatrali zločinima, a lažni moral bio je saučesnik, tihi i neprimetni izvor svih službenih zloupotreba i dejstava eugenike – jedne sramotne, zločinačke ideologije. Pred ovom činjenicom, ma koliko puta o njoj pročitali, ne možemo nikad ostati mirni, nikad manje šokirani. Uvek će nanovo zaboleti.
LIKOVI ROMANA
S obzirom na to da je roman „Frankenštajnova majka’’ zasnovan na istinitom događaju, Almudena Grandes je i likove romana morala da gradi na njihovom stvarnom postojanju, njihovim autentičnim životima. Autorka maestralno balansira i dozira priču mešajući stvarne likove sa izmišljenim likovima. Kada pročitamo Almudenin roman, osećamo ledeni steg oko kičme, grč u stomaku i vatru u srcu, jer nam baš ti izmišljeni likovi pričaju uzbudljivu priču o ljubavi, istini i nepravdi.
Jedan od glavnih likova izmišljen je, ali inspirisan stvarnim likom, Karlosom Kastilja del Linom, psihijatrom i španskim piscem. Naravno, to je upravo lik –
HERMAN VELASKEZ
Kao što je već navedeno u sinopsisu, Herman je kao devetnaestogodišnjak napustio Španiju i živeo kao izgnanik. Razlog nismo naveli, pa je vreme da to uradimo dok analiziramo ovaj lik. Herman nije napustio Španiju zato što je smatrao da će mu Švajcarska pružiti bolje obrazovanje. On je izbegao na molbu svog oca, takođe uvaženog psihijatra, koji se tada, petnaest godina ranije, zalagao za drugačiju Španiju, drugačiju od one koju je stvarao Frankov diktatorski, fašistički režim i njegova eugenistička ideologija (svojstvena svakom fašizmu).
Čitajući roman „Frankenštajnova majka’’ Hermanov povratak možemo smatrati idealizacijom. Celokupan Hermanov rad u Švajcarskoj je plod mladalačkog, idealističkog, kreativnog stremljenja ka inovaciji i modernoj medicini. Njegov rad na proučavanju novog revolucionarnog leka bi omogućio povratak u normalan život pacijentima obolelim od šizofrenije.
Ovakve bolesnike Frankova Španija je anatemisala, odbacivala, zatvarala u memljive, prašnjave sanatorijume gde su bili zauvek izgubljeni, zaboravljeni, pa čak i skriveni, jer nisu bili pogodan „supstrat’’ za razvijanje čistih rasa. Tipična fašistička eugenika koju Almudena Grandes oštro kritikuje u „Frankenštajnovoj majci’’.
Hermanov dolazak i donošenje rešenja za takve bolesnike nije samo izlečenje šizofreničara. To je i direktan izazov i udarac, bela rukavica Franku i njegovim sledbenicima. Metaforično, crvena marama koja leluja pred očima razjarenog bika, u ovom slučaju cele jedne utemeljene ideologije prljavog eugenističkog zla.
Nije onda nimalo slučajno ili nasumično što kroz ceo roman „Frankeštajnova majka’’ pratimo Hermanovo stalno saplitanje,kako od strane sebi nadređenih, tako i podređenih koji baš ničim (ni ovi prvi, a ni ovi drugi) nisu zaslužili da to budu. Nisu bili ni bolji od njega, niti veći od njega, pametniji, obrazovaniji – naprotiv! Ali oni su sledbenici režima!
Kada Herman po dolasku u sanatorijum prepozna pacijentkinju svog oca, Auroru Rodriges Karbaljera, čijem je priznanju ubistva sopstvene ćerke bio još kao dete slučajni svedok, njegova strast inovativnog mladog lekara dostiže maksimum. Od tog trenutka on se lavovski bori za život Donja Aurore, proučava je i traži način da razume užasnu bolest koja je muči do samosažaljenja (njoj nesvojstvenog).
Na sve načine Herman će pokušati da učini život ove starice podnošljivim, kako bi njeni poslednji dani bili proživljeni dostojanstveno. Aurora postaje Hermanova opsesija, te on za nju predlaže novi tretman lekom koji je razradio u Švajcarskoj i koji se pokazao kao izlaz i spas za šizofrene, paranoidne pacijente poput same Aurore.
I šta se dalje dešava? Možda je dovoljno reći samo ovo: inovacija, razvoj i poboljšanje nikako ne mogu stajati rame uz rame sa diktaturom fašizma. To samo znači da razvoj i fašizam sede na suprotnim krajevima istorijske klackalice.
Jedan od najvažnijih ženskih likova koji prati Hermana Velaskeza u neverovatno potresnom romanu „Frankeštajnova majka je svakako –
MARIJA KASTEHON
Ova mlada žena, pomoćnica medicinskih sestara, za Hermana (kao i za čitaoca priče „Frankenštajnova majka’’) veoma je intrigantan lik. Poželećete da razotkrijete tajne koje nosi dok se tiho kreće. Da saslušate njen poluglas, šapat. Da shvatite njeno stalno ljubazno uzmicanje i bežanje. Sa koliko je samo kreativnosti Almudena stvarala ovaj lik! To je briljantno!
Marija je od najranijeg detinjastva život provela u sanatorijumu i stoga je i vezana za život Donja Aurore. Vrlo rano, kao petogodišnja devojčica, zahvaljujući ovoj ženi, naučila je da čita i da piše. Kada postane pomoćnica medicinskih sestara, veoma zahvalna ženi koja joj je ukazala na značaj znanja i obrazovanja, ona biva zadužena za brigu o Donja Aurori.
S obzirom da je rasla uz nju, soba Donja Aurore za Mariju je bila jedan sasvim drugačiji svet gde se probudila njena ljubav prema čitanju, prema knjigama. Sada, kada je Donja Aurora skoro slepa i bez ikakve nade, Marija se trudi da joj čitanjem učini život podnošljivijim, zabavnijim.
Ovo je slika koju čitalac romana „Frankenštajnova majka’’ jasno može da vidi. Ono što ne vidi može da nasluti gledajući kroz Mariju. A može mnogo toga jer je Almudena Grandes ukazala na život mladih žena, koji je u vreme Frankovog režima bio veoma težak. U to vreme žene su se povinovale muškarcima koji su imali moć. Moć im je dao režim, a moć znači: „Smatram da imam prava na sve, na privilegiju, na korist, laž, ucenu.’’ To su bili Frankovi dželati!
Za mene kao čitaoca romana „Frankenštajnova majka’’, lik – AURORE RODRIGES KARBALJERA je ipak najupečaljiviji, jer bez istinite Aurore ne bi bilo ni ove priče. Ona je onaj glavni lik koji oblikuje priču i daje joj završnu strukturu. Metaforično, ona je satkana od svih likova romana. Tu su, u samoj Aurori, i svaki od njih omogućava nam da upoznamo deo španske istorije u mračnom vremenu diktature frankista.
Njen lik iz stvarnog života je inspirisao Almudenu Grandes da u romanu „Frankenštajnova majka’’ ispriča kakav je bio život u jezivom mraku psihijatrijskih ustanova. Aurora, inteligentna žena, figura feminizma tog vremena, bila je i žrtva više sublimiranih mentalnih bolesti. Konkretno, Aurora je patila od iluzije veličine, paranoje, iluzije progona, kao i one najgore – šizofrenije.
Tačnije rečeno, bila je uverena da je rođena da učini svet svet boljim što bi, prema njenom mišljenju, trebalo postići kroz potomstvo. Kada je njena ćerka Hildegard dostigla neke godine u kojima se budi želja za samostalnošću, kada je počela da je privlači socijalistička partija, kada se zaljubi u socijalistu i reši da ode sa njim, Aurora, kao umetnik kome se ne dopada delo koje stvara, odlučuje da okonča njegovo stvaranje.
Normalni um to naziva ubistvom. Poremećeni um, kao Aurorin, i dalje održava veru da je učinio nešto na šta je imao pravo. Upravo ta vera pomućenog uma održava je u životu, te ona iznova počinje da stvara umetničko delo praveći i oživljavajući lutke od tkanine, potom, svirajući klavir stvara melodiju, uobražavajući da još uvek može biti majka nekom „stvorenju’’ koje će sama oblikovati. Ona u svojoj glavi praktično stvara Frankenštajna bez i jedne trunke kajanja za sve ono što je uradila.
Aurora Rodriges Karbaljera je ujedno i jedini lik kom Almudena Grandes nije promenila ime u svom romanu „Frankenštajnova majka’’, što je meni bila interesentna, intrigantna i veoma privlačna činjenica.
Čemu ovoliko priče o likovima? Ima razloga, jer ovaj roman obiluje likovima – kako stvarnim, tako i izmišljenim. Glavni likovi obogaćeni sporednim likovima neguju roman „Frankenštajnova majka’’ realistično, jer su većinom likovi iz stvarnog života. Oni su obeležili deo španske istorije.
Tu su likovi poput Antonia Valjeha Nahere, koji je verovao i branio eugeniku. Interesantan podatak koji sam pronašla jeste da je Nahera bio tvorac čuvenog „crvenog gena’’. To je teorija koja smatra da svi sledbenici levičarskih i marksističkih ideala imaju gen koji je morao da se ukloni. Takav čovek je bio direktor mentalne bolnice u Sjemposuelosu.
Huan Hoze Lopez Ibor, na primer, lik koji je u velikoj meri zastupljen u romanu „Frankenštajnova majka’’ bio je vodeći psihijatar Frankovog režima, poznat po lečenju homoseksualnosti elektrošokovima i lobotomijom. Vrlo lako ćete pronaći i dokumentovane fotografije koje bi trebalo da pogledaju samo oni sa izuzetno otpornim želucem.
I tu je, naravno, Crkva kao glavna potpora hororu tog vremena. Mnoštvo stvarnih likova na kojima je Almudena Grandes gradila roman „Frankenštajnova majka’’ pokazuje da su Crkva i diktatura bile neraskidivo vezane.
Postoje, naravno, i oni svetli likovi poput sestre Belen, koja je našla i hrabrost i snagu da se usprotivi karoličkoj crkvi i bude Hermanov saveznik.
Ako bismo širili priču dalje, došli bismo do stvarnih, realnih takozvanih „duhovnih utočišta’’ gde su se moćnici povlačili u „duhovni mir’’ plaćajući ogromnim svotama novca svoja „skrovišta’’. Tvorac ove ideje je, takođe, katolička crkva, to jest, u romanu „Frankenštajnova majka’’ – otac Armenteros.
ŠTA HOĆU DA KAŽEM?
Pokušala sam ovim obimnim tekstom da objedinim i dočaram jednu horor gotsku priču kroz koju nas veličanstveno pero Almudene Grandes ne štedeći vodi. Odbranila je Almudena romanom „Frankenštajnova majka’’ svoje grandiozno prezime Grandes, zaista upečatljivim i ogromnim spisateljskim talentom, znanjem i istraživačkim darom.
Ova žena je najsavršenije uspela da prenese taj nadrealni huk stravične atmosvere tadašnjeg španskog društva kroz priču o nevelikom sanatorijumu i životu u okviru njega. Ograđena visokim zidom ludnice tavori cela tadašnja Španija.
Čitajući „Frankeštajnovu majku“ direktno možemo prepoznati sve činjenice jer smo se našli unutar mesta dešavanja radnje. Vidimo istoriju. Vidimo žene koje pred režomom nisu imale nikakava prava. Ako bi imale pride još neku psihičku bolest, bile bi izolovane, žive sahranjene na mestima poput sanatorijuma Sjemposuelos.
KO JE BILA VELIKA ALMUDENA GRANDES?
Bila je španska književnica (1960 – 2021) španskoj i svetskoj publici poznata od osamdesetih godina.
Ona je, po mom mišljenju, španski Dostojevski. Od svih romana španskih pisaca, Almudenini romani doživeli su najviše međunarodnih priznanja. Mnogi od njih su ekranizovani. Teme njenih romana uglavnom su vezane za špansku istoriju i to period građanskog rata i posleratni perid, tačnije Frankovu diktaturu.
Njena sekstologija „Epizode beskonačnog rata’’, nažalost, nije završena zbog njene prerane smrti. „Frankenštajnova majka’’ je peti roman ove sekstologije inspirisan Frankovom Španijom.
ŠTA BIH VAM PORUČILA?
Roman „Frankenštajnova majka’’ se, naravno, čita nezavisno od ostalih.
Zahvaljujući izdavačkoj kući „Blum’’, domaća publika je dobila priliku da pročita ovo kapitalno delo. Nadam se da ćemo imati priliku da pročitamo i ostala dela ove višestruko nagrađivane španske autorke.
Istina je da „Frankenštajnova majka’’ zahteva i vreme i strpljenje i istraživanje pa čak, usuđujem se da zaključim, i jake živce. Sve sam to imala i želela bih da imate i vi. Jedino što nisam imala jeste dah.
Čitala sam ga bez daha, udahnula sam duboko kad sam ga završila. Moram da dam sebi za pravo i pružim jedan dobronamerni savet: dajte sebi vremena i naoružajte se strpljenjem. Ne obećavam da će čitanje u svakom trenutku biti opuštanje. Nije ni meni bilo. Ovo nije opuštajući roman, ali je roman „za sva vremena’’. To mogu da vam obećam. Pamtićete ga!
Preporuka Pacijent