EPITAF ZA GLUMCA
Ljubica Kubura
Epitaf za glumca, izuzetne mlade autorke Ljubice Kubure istražuje večno prisutnu temu u svakom društvu: neslomivi duh čoveka koji nikako ne može i ne želi da bude ućutkan. Opisuje borbu jednog vrsnog umetnika za sopstveni glas i nezaborav.
JEDAN U MILION
Kada se glumci pripremaju za izlazak na scenu vole da upotrebe izraz „ulazim u lik“. Koliko je uspešan bio taj ulazak, toliko je kasnije teško „izaći iz lika“. Često, ali ne prečesto, možemo, dok aplaudiramo ansamblu, videti lica glumaca koja su na poklonu zbunjena, uplakana, uplašena … oni ostaju dugo u svom liku. Takvi su retki.
Pišući knjigu Epitaf za glumca, Ljubica Kubura govori o takvom jednom glumcu, jednom od onih glumaca „stare garde“. Jednom u milion. Uspela je slično osećanje da izazove i kod čitaoca. Glavna protagonistikinja piše roman o svom ocu, velikom bardu iz vremena posleratne Jugoslavije, Krstu Čuburi. U njen lik odmah ćete ući (i ja sam), saživećete se sa njim i identifikovati. Isto tako ući ćete u ovu knjigu i nećete uspeti da o njoj ne razmišljate. Da – „izađete“.
SINOPSIS
Radnju romana Epitaf za glumca, Ljubica Kubura smešta u dva vremenska razdoblja.
Dete hercegovačkih krševa, Krsto Čubura bio je snalažljivo, ali pošteno malo spadalo.
Da je rastao u nekim drugim uslovima i u ovom vremenu, verovatno bi još tada iskusno oko u njemu videlo ono petarpanovsko, ono donkihotovsko zrnce začina koje je je potrebno svakom glumcu. Međutim, Krsto je rastao u siromašnoj porodici koja ni po čemu nije mnogo odskakala od tadašnjih patrijarhalnih porodica: mnogo dece, izmučena majka, nasilni otac sklon alkoholu.
Bilo kako bilo, Krsto dolazi u Beograd na studije glume i veoma brzo postaje jedan od najpoznatijih i najtalentovanijih mladih glumaca. Veliki san počinje da se ostvaruje, Nacionalni teatar mu otvara vrata ulogom Raskoljnikova u predstavi „Zločin i kazna“.
Želja za izlaskom iz anonimnosti postaje stvarnost. Čini se da su stepenice do samog vrha lak uspon od suvog zlata. Međutim, Krsto kao i svaki glumac ima onu malu i potrebnu dozu pozitivnog egzibicionizma te ova osobina produžava njegov urođeno dugačak jezik zbog koga ulazi u sukob sa tadašnjim vlastima. Mlad čovek se ne miri, u mladom čoveku postoji bunt svojstven mladosti, posebno ako je reč o umetnicima. Od njih se bunt i očekuje i traži. Koliko napreduje Krstova karijera toliko napreduje i njegova strastvenost, sigurnost i retorika te biva izložen pretnjama i progonu od strane tadašnje države.
Ovo je priča koja se odvija u prošlosti.
Uporedo sa njom čitalac upoznaje njegovu ćerku koja u današnjem vremenu piše roman kao uspomenu na voljenog oca. Rukopisom Epitaf za glumca, Ljubičina junakinja želi da zaštiti priču svog oca od zaborava.
Lik ove žene Ljubica je gradila spontano i neopterećeno. Takva je i njena junakinja. Ona je ćerka koja je obožavala svog oca, ali je isto tako videla osim vrlina i sve njegove mane, njegove nesigurnosti i strahove. Racionalno, realno i bez osude.
Kroz njenu ljubavnu priču sa književnim kritičarom čitalac vidi jednu mladu, nesigurnu devojku koju muče kompleksi i strahovi, počevši od onih nasleđenih od oca do onih koje je u njoj probudio današnji sistem. I ona kao i njen otac biva progonjena jer ne ume (a i neće) da ćuti i trpi. I ona, kao i njen otac, neprestano donkihotovski juriša na vetrenjače.
OLOVKA PIŠE SRCEM
Dok sam čitala roman Epitaf za glumca u Ljubičinom peru pronašla sam naslov ove dečje knjige u svoj svojoj istinitosti.
Ljubica Kubura piše dušom. Poštenim srcem plete svoje rečenice lako i nesputano. Svojim vrcavim perom ulazi u duše čitalaca prvenstveno iskrenošću. Ona niti preterano veliča niti preterano kudi svoje junake. Ljubici nije potrebna udica za pecanje u vidu modernog rečnika koji se sve češće sreće u literaturi, na koji se „pale“ čitalačke mase.
Što komplikovanije i vulgarnije to bolje! (Da sad ne idem u detalje „njuejdž rečnika“.) Ne, Ljubica ne podleže pošto-poto tom izazovu. Njen parangal je tanani smisao za lepo, za humor koji se toliko lagano i nenametljivo provlači kroz njenu naraciju.
Rekla bih – savršena mera. Prvenstveno odmerenost zaključaka u normalnim, poetičnim rečenicama ali bez patetike, čine njen spisateljski talenat. I baš ovaj stil i dalje pokazuje da ovakvi pisci nisu nestali.
Naprotiv, neprevaziđeni su. Elegancija nije zastarela. One je večna i upravo ona – elegancija i prefinjenost – karakteriše elokventnu autorku ovog prelepog romana. Epitaf za glumca je dijamant u gomili cirkona.
Sve čestitke mladoj Ljubici Kuburi i moja ogromna preporuka za ovaj roman.
Da li ima potrebe da pričam o zvezdicama ili zelenim semaforima? Mislim da nema!️
Preporuka Između redova