Ko je dragocen?
Dragocena
Marisa de los Santos
Da, kažu da je Marisa de los Santos, pisac „čiklita“. Možda. Nisam ni znala za nju, niti sam taj podatak čula kada sam počela da čitam knjigu „Dragocena“. O ne, ovo, sigurno nije „čiklit“… pomislila sam.
Ne sećam se odakle je stigla preporuka za ovu knjigu. Imam je već dugo, ali eto, tek sad je stigla na red.
„Dragocena“ nije neka „wow“ knjiga ali je topla priča, koju definitivno ne bi trebalo odbaciti. Laka je, pitka, čita se se brzo i greje dušu u ovim ledenim danima.
Privukao me je kratak osvrt na poleđini knjige „Dragocena“ kao što me uvek i privuku priče o porodici, odnosima sestara, braće, roditelja i dece.
Tejzi i Vilou su sestre po ocu. Tejzi je „ozloglašena“ kćerka iz prvog, propalog braka Vilsona Klirija. Vilou je ona čuvana, negovana, zaštićena, „dragocena“, šesnaestogodušnja kći iz drugog Vilsonovog braka. Otac, Vilson Kliri, u želji da obriše gumicom ceo svoj prethodni život, jednostavno je odbacio Tejzi. Ipak u jednom trenutku, posle 18 godina ćutanja, ona mu je potrebna. Kako i zašto? Mnogo pitate, neću vam reći, prepričavati, „spojlovati“ …. jednom rečju, moraćete pročitati. 😘
Kažem, knjiga nema neku preveliku umetničku vrednost ali je zaslužila da se odloži i čuva na polici. Nije neko veliko, epohalno delo (malo ih je), daleko od toga ali je lepa. Lepo mi je. Jednostavno, lepo sam se osećala dok sam je čitala. Prijala mi je, posebno što je radnja napisana u perfektu te osećaš priču. Teče kao mirna reka. Ne stvara onaj osećaj da mora sve sad ili odmah, za juče, za prekjuče, kakva osećanja u meni budi prezent. Ne stvara nervozu.
Iznad svega ovo je knjiga o prihvatanju. Ne o praštanju, ne o zaboravu….ova knjiga me je navela da se zamislim i shvatim da neke događaje iz prošlosti, ljude, greške koje prave iz ko zna kojih razloga, ne možemo nikada promeniti a ni zaboraviti. Možemo jedino prihvatiti i tako otvoriti srce za lepote življenja i očistiti sopstvenu dušu.
Preporuka Crveni ibis