DEVET SUZA ZA BAKOČE
Miljena Drndar
U romanu Devet suza Bakoče, Miljena Drndar piše prvenstveno o uzrocima i posledicama velikih istorijskih momenata na Balkanu, migracije u ,,obećanu zemlju Ameriku’’ u potrazi za koricom hleba, povratke u Balkanske ratove, zatim Veliki rat pa sve do bliže istorije. Ona svojom tananom, osetljivom, paučinasto finom i svilenom naracijom približava važne i tragične momente ovog naroda svojim čitaocima.
Dok sam čitala knjigu Devet suza za Bakoče neprestano mi je u mislima odjekivao eho elegične i nostalgične poezije Alekse Šantića.
,,Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovde grije;
Grki su tamo zalogaji hleba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.’’
Ostajte ovdje
Aleksa Šantić
SUNCE TUĐEG NEBA
I kao što je Šantić napisao u četiri stiha kao omaž mnogim porodicama poteklih sa hercegovačkih i crnogorskih krševa, Miljena Drndar je isto uradila kroz svoj najnoviji roman, ali kao omaž i spomenik sopstvenim precima, i onima koji su imali slične sudbine.
Kako i sama autorka kaže u svojoj završnoj reči – ,,Niko ovde nije stvaran i ništa ovako nije bilo. A opet, svi su stvarni i sve je baš tako bilo.’’ – njena knjiga obuhvata ključne trenutke iz različitih epoha i ličnih identiteta, kako njene, tako i porodica koje su slične njenoj. Beletristički, no ipak dokumentovano Miljena je napisala intenzivno svedočanstvo istorije dvadesetog veka kod hercegovačkih Srba.
Parafrazirajući pogovorne reči Petra V. Arbutine, mogu slobodno reći da je zahvatila i prigrlila istorijske momente sa svih strana, kako bi dočarala istinski intenzitet tragičnih događaja i drama pojedinaca. A lične drame, konkretnih ličnosti i jesu žila kucavica ovog romana. Krv koja struji i huči ovim žilama čini ga najemotivnijim Miljenininim delom koje sam do sada pročitala. Za mene, kao čitaoca, to je ujedno i najinspirativniji roman – ne samo za čitanje, već i za pisanje o njemu.
ŽIVOT U LEPOTI SITNICA
Teme koje obrađuje roman Devet suza za Bakoče su višeslojne i ne mogu se opisati u jednoj rečenici. Za mene je posebno zanimljiva tema koju obrađuje ovaj podnaslov, a koja se često zaboravlja u svakodnevnom životu.
Više puta, čak i u našoj novijoj istoriji, bili smo svedoci uticaja kolektivnih tragedija na svakodnevne živote pojedinaca. Setimo se samo devedesetih, zatim bombardovanja na njihovom samom kraju, do ove najnovije kolektivne tragedije – pandemije Covid virusa. Neko bi se slomio, mi nismo, kao ljudi nismo. Postali smo jači, bliži jedni drugima. Ujedinjeni u muci i bolu, prkoseći svima i svemu.
Setite se mostova, pesme, setite se zajedničkih večeri uz retke petrolejke i bubnjare oko kojih smo se skupljali kod onih retkih koji su ih imali. U takvim situacijama shvatiš da je lepota života tu negde, među prijateljima, novim i starim poznanicima, u porodici koju imaš pored sebe. Zaboravljaš svoj novi, brzi automobil koji još nisi otplatio, koji sada stoji neiskorišćen i prašnjav na nekom parkingu (ili u garaži, ako imaš sreće).
Tvoja muzika je tada ono što peveš uz gitaru praćen glasovima ljudi oko tebe, a ne ona iz najmodernijeg stereo-uređaja. Tvoj provod više nisu večere u ekskluzivnom, sterilnom restoranu, već čašica zaostale domaće koja se deli. I ono iz najnovije istorije, ne treba ti zabranjeni izlazak i okupljanje za srećan život.
Dovoljan si sam sebi i šačici ljudi koji su tog trenutka s tobom zatvoreni. Vanredna stanja jesu vanredna u svakom smislu. Vanredno shvatiš da si kameleon i da ti niko ništa ne može.
I baš u svetlu najnovije katastrofe, pandemije Covid-a, počinje Miljenin najnoviji roman Devet suza za Bakoče. Veoma sibolično s obzirom na vekovne katastrofe na ovim prostorima o kojima roman govori.
PRIČA STARIJA OD VEKA
Glavni lik knjige Devet suza za Bakoče, Leontije Bakoč je treća generacija srpske emigracije. Rođen u Americi, usvojio je sve modele po kojima se tamo živi. Uspešan advokat, dobar auto, kuća, brak, porodica. Medutim, sve u njegovom životu počinje polako da se raspada.
U poslu više ne nalazi zadovoljstvo, kao ni u onom materijalnom što je stekao. Brak se polako pretvara u mrtvilo, a nakon odlaska ćerke iz porodičnog gnezda – postaje mrtvo slovo na papiru. U pokušaju da se stvari dovedu u normalu, Leontije sa svojom ženom i prijateljima kreće na putovanje kruzerom po Sredozemlju. U toku puta počinje pandemija Covid virusa, a sa njom i kolektivno ludilo, neverica, strah, poricanje.
Međutim, onog trenutka kada krurzer pristane u Kotoru, srcu Bokokotorskog zaliva, zov rodne grude jači je od bilo koje zabrane izlaska sa broda i Leontije se iskrcava spreman da se više ne vraća, niti na brod, niti braku, niti Americi. Rodna gruda njehovih predaka privlači ga magnetski, jače od svega što je stekao u dosadašnjem životu.
Ona je eliksir bitisanja snažniji od svih društvenih normi. Koliko je Miljena Drndar majstorski uhvatila i kolektivnu i ličnu dramu vidimo još na samom početku kada njen glavni junak u kotorskoj luci zatiče litije kojima narod brani svoje svetinje.
Osim toga jedan slučajni susret u Leontijevom životu promeniće sve. On sreće Stašu, glavnu žensku junakinju. Očaran je njenom lepotom i duhom, u kojem se ogleda otvorenost, gostoprimstvo i neposrednost ovog naroda.
I dok svet tone u haos, neznanje i strah pred nepoznatom pošasti, pred Leontijem se otvara jedna stara porodična priča. Odlaskom u kuću svojih predaka, tamo gde se vreme zaustavlja, gde se ništa ne dešava, i gde je narod miran dok vetrovi besne i pojačavaju se do tačke bez povratka, on kao da se nanovo rađa.
Porodična kuća prepuna starih fotografija, devet krugova porodičnog stabla i dve ostarele tetke koje ga dočekuju kao da je juče s njima pio kafu i lozovaču, kao da niko nikada nije napustio taj prag, otvara mu vrata novog, mirnog života. Tako započinje i Bakočev put kroz porodičnu istoriju i sudbine njegovih predaka.
S druge strane, upoznajemo porodičnu istoriju glavnog ženskog lika, lepe naučnice Staše. Kroz to dvoglasje otkrivamo duboku povezanost sudbina njihovih porodica, što je česta pojava u ovim krajevima i među ovim narodom. Miljena Drndar šetajući čitaoca kroz vreme otkopava romanom Devet suza Bakoče jednu davno zakopanu vremensku kapsulu – porodični roman koji nas vraća onim pravim egzistencijalnim vrednostima, odnosno porodici.
UBOJITOST ISPISANA PAUČINOM
U romanu Devet suza Bakoče, Miljena Drndar piše prvenstveno o uzrocima i posledicama velikih istorijskih momenata na Balkanu, migracije u ,,obećanu zemlju Ameriku’’ u potrazi za koricom hleba, povratke u Balkanske ratove, zatim Veliki rat pa sve do bliže istorije.
Ona svojom tananom, osetljivom, paučinasto finom i svilenom naracijom približava važne i tragične momente ovog naroda svojim čitaocima. O teskobama i lomovima stanja duše onih koji su emigrirali ona piše živopisno i lako. Ratne nedaće, političke i ideološke obeleženosti pojedinaca opisuje čitljivo, uzbudljivo sa svim manirima i lepotom jednog veoma prijemčivog, prihvatljivog, a ipak ubojitog književnog stila.
Svojim specifičnim naratorskim stilom veoma lucidno, nežno osvetljava one likove koji su u prvom redu dobri i pošteni ljudi. Njihovo urođeno poštenje nadilazi ideološke opredeljenosti. Kroz njih ona daje pravu vrednost čoveka – ljudskost i savest su ,,mera duhovnog identiteta i imperativ životnih odluka’’, kako kaže Petar V. Arbutina.
Vrlina koju poseduju ljudi nije u tome da li ste pobednik ili gubitnik, već u prvom redu da li ste čovek sa savešću. Ova istinita, poštena i za mene jedina prava karakterizacija ljudskog bića je ona snaga, ono čvorište koje Miljenine tanane, filigranske rečenice drži na okupu.
POVRATAK U KRALJEVSKOM STILU
Dugo sam čekala novi roman Miljene Drndar! Vratila se u grandioznom, kraljevskom stilu ovim romanom. Devet suza za Bakoče je roman na kome se radilo dugo i predano. Miljena nije od onih koji ,,štancuju’’ svoje knjige i koje potom izdaju velike izdavačke kuće u ogromnim tiražima skidajući kajmak. Ne, ona radi pametno, predano, s ljubavlju i nesumnjivo je ovim romanom to i pokazala.
Mnogo pripovedačke umešnosti i talenta bilo je potrebno da se slojeviti roman poput ovog efektno smesti u njegovih 250 strana. Njen realističan stil pripovedanja donosi osećaj dokumentarnosti, dok se emotivnost ogleda u ličnim sudbinama junaka.
Ujedinjeno u dva pripovedačka toka, roman Devet suza za Bakoče predstavlja jedinstvenu priču o sazrevanju, prožetu kolektivnim pamćenjem, iskušenjima i savesti, osvetljavajući pravu vrednost ljudske duše.
S obzirom na to da je autorka roman Devet suza za Bakoče posvetila svojim precima i potomcima s ljubavlju, želim ovde u celosti da citiram njenu završnu reč koja je u meni probudila snažne emocije.
„Želeći da od zaborava otrgnem priče svog rodoslova napisala sam ovu knjigu.
Niko ovde nije stvaran i ništa ovako nije bilo. A opet, svi su stvarni i sve je baš tako bilo.
Nekima je podignut spomenik koji i danas stoji.
Nekima nije podignut nikada.
Nekima je podignut pa srušen.
Ova priča spomenik je svima. Ovoliko reči niko neće uspeti da sruši.’’
Devet suza za Bakoče
Reč autora
A opet, s obzirom na to da sam se pišući ovaj poduži osvrt dosta oslanjala i usput učila (čovek se uči dok je živ) od Petra V. Arbutine koji je napisao pogovor za Minjin roman, i u kome sam takođe uživala, želim da citiram zaključak istog:
„Miljena Drndar je ovim romanom uspela da sačini porodičnu istoriju koja je obuhvatila sva ključna iskušenja dvadesetog veka (i početka dvadeset prvog), presudna za srpski narod na prostorima Hercegovine i Crne Gore uvodeći čitaoca u bogat i nespokojan svet svojih glavnih junaka. Njena poza je intelektualna bez poze pripovedačke suverenosti, otmena i istorijski odgovorna i nežna i prepuna razumevanja za svoje junake bez trunke patetike i sentimentalnosti.“
Iz pogovora koji nosi naslov „Suze koje pamte’’
Petar V. Arbutina
Ono što mislim ja kao čitalac, ono što sam osećala kao čitalac, gospodin Arbutina je napisao stručno i odmereno. Napisao je onako kako ja ne bih umela svoja razmišljanja da pretočim u reči. Velika preporuka od mene za roman Devet suza za Bakoče , Miljene Drndar. Ne propustite ga!
Preporuka: Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo