DEDA LJUBINA ČAROBNA KNJIŽARA
Milena Sekulić Odalović
Roman za decu i odrasle Deda Ljubina čarobna knjižara, Milene Sekulić Odalović govori o ljubavi, prijateljstvu kao i o važnosti i lepoti knjige i čitanja. Govori o svim onim problemima koji nastaju kada vaše mazno mezimče postane buntovni tinejdžer. Roditelji, pročitajte najpre vi ovu divnu, toplu priču, a potom je dajte svom detetu! Možda ćete se … ne – sigurna sam da ćete se vi i vaš tinejdžer tada malo bolje razumeti.
Roman za decu Deda Ljubina čarobna knjižara, Milene Sekulić Odalović počinje sledećim citatom:
„Deca su poruke koje šaljemo u vreme koje nećemo doživeti.’’
Džon Vajthed
Ovo je verovatno najbolji i najtačniji početak knjige (i u duhu vremena u kom živimo), koja je napisana za sve generacije. Za sve one koji vole da čitaju, za sve od sedam do sedamdeset sedam koji cene pisanu reč. Ako mislite da je jednostavno napisati roman za decu, klince od dvanaest, trinaest godina – varate se. Veoma je teško zainteresovati ovaj uzrast ukoliko im posvećujete knjigu umesto novog Ajfona, tableta ili, ovih dana novododišnjih praznika, neizbežnih petardi.
Rekla bih da je Milena svojom novom knjigom zapalila novogodišnju petardu koja će odjekivati dugo u vremenu i prostoru. Jer, Deda Ljubina čarobna knjižara je topla i emotivna, nadasve poučna priča o snazi ljubavi i prijateljstva, te na višem nivou o značaju obrazovanja i načinu kulturološkog oblikovanja mladih ljudi. Kao i Milena, verujem da uvek postoji način „kako’’ i izlaz „kuda’’. Upravo su način i izlaz ono što nudi roman Deda Ljubina čarobna knjižara, i to – naglašavam – najpre za odrasle, a tek potom za decu.
IZ BEOGRADA S LJUBAVLJU
O čemu se u stvari radi u dečjem romanu Deda Ljubina čarobna knjižara?
Beograd je grad koji je trinaestogodišnja Mila ostavila i zaboravila kada se sa majkom preselila u Beč. Za četiri godine boravka u Beču, Mila ovaj grad nikada nije smatrala svojim, nikada do kraja zavolela i shvatila. Niti školu, niti prijatelje koje uzalud pokušava da stekne, niti svoju razrednu, staru frau Šuman, a od skora ni rođenu majku ne prepoznaje, jer je ne viđa i ne oseća.
Dakle, Mila je jedna krajnje usamljena devojčica iako svoju usamljenost još uvek pravilno ne razume. Potpuno samoj u borbi sa pubertetskim mukama, jedino društvo su joj njena besprekorno uređena soba iz Ikea kataloga, slušalice i Netfliks. Ako bi je neko pitao da li je srećna, rekla bi da nije. Ako biste je pitali šta bi bilo ono što bi je učinilo srećnom, ne bi znala da vam kaže. Ili bi vam dala mrzovoljni, površni odgovor, naučen napamet, a to je da je upravo taj život koji živi čini srećnom.
Nikako ne biste smeli da joj kažete istinu – da je upravo taj život njegova imitacija, a zadovoljstvo koje oseća dok provodi beskrajno vreme sa slušalicama, belina kojom blješti njena soba tek običan performans i da junaci iz njenih serija ne postoje u realnosti.
Mili se život dodatno komplikuje kada po kazni, umesto sa tetkom u Atini, raspust mora da provede u Beogradu, pomažući majci oko sređivanja stare dedine knjižare, njegove zaostavštine.
Ona? Beograd? Knjižara? Knjige? Sve je to za Milu jedna beskonačna dosada. Buntovna devojčica teško može sebe da zamisli sa knjigom u ruci. Knjige i čitanje su za „luzere’’, kako tinejdžeri vole da kažu.
Međutim, davno zaboravljeni deda Ljubin tajanstveni osmeh pun razumevanja i njegova sigurna ruka polako otapaju led Milinog zaborava. Toplina kojom zrače sećanja na pokojnog dedu polako Milu vuče ka površini mutnog vrtloga koji je guta. Ubrzo će Mila shvatiti svoju svrhu i upoznati tu beskonačnu magiju koja se krije između stranica knjiga, i to, ni manje ni više, nego rešavajući neobičnu tajnu oporuku svog dede. Zaostavšna namenjena Mili skrivena je u rešenju zagonetke koju je osmislio njen mudri deda Ljuba.
I naravno, predpostavljate da se Mila budi. Koje dete ne voli tajne zagonetke? Polako, svaka zaboravljena kockica mozaika dolazi na svoje mesto. Vreme je da Mila otvori svoje srce i drugima i sebi samoj, a naročito gradu koji ju je uvek držao u snažnom zagrljaju, čak i onda kada ga nije bila svesna – rodnom Beogradu.
JA SAM BESKONAČNA KRUŽNICA
„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.’’
Seobe
Miloš Crnjanski
Čudno je to, razmišljam. Dok sam čitala tinejdžerski roman Deda Ljubina čarobna knjižara, neprestano mi se u mislima vrtela ova predivna rečenica Miloša Crnjanskog. Nekako sam Milu zamišljala kako luta od tačke do tačke jedne kružnice tražeći svakoj značenje. Mi odrasli znamo, bar bi tako trebalo, šta znači svaka tačkica u tom beskraju koji nas okružuje, koji predstavlja nas same. Deca to ne znaju. Potrebno je vreme i zrelost da bi se spoznalo sopstveno biće. Na nama je da im pomažemo i pokažemo putaokaz u toj „šumi od tri hrasta’’ po kojoj neprestano luta svaki tinejdžer.
Milena je romanom Deda Ljubina čarobna knjižara, poklonila deci svojevrsni putokaz i to znalački nepretenciozno, jednostavno, nenametljivo.
Kroz dirljivu priču o dedi i unuci suptilno ukazuje na knjigu kao najboljeg čovekovog prijatelja koji ga, za razliku od pojedinih ljudi, nikada neće izneveriti. Iako je Milina dilema uobičajena za njene godine, ona ipak na neki način pokušava da reši zagonetku ljubavi njenog dede prema pisanoj reči. Ovaj uporni devojčurak ne odustaje nimalo lako. Budi u sebi snagu i snalažljivost kojih dotad nije bila ni svesna. Neosetno, ona se približava svojoj zvezdi, polako upoznaje tačke svoje životne kružnice.
Sopstvena nesigurnost gurala je glavnu junakinju romana Deda Ljubina čarobna knjižara neprestano u samoću. Samo mali podstrek je bio potreban i dovoljan da Mila procveta, da pokaže i sebi i drugima koliko i šta može. Bekstvom u samoću, bežala je od razočaranja koje je mislila da će izazvati kod svoje okoline – majke, nastavnika, školskih drugova. Među policama stare knjižare sa kojih kao da još uvek čuje dedin ohrabrujući, nežni glas, Milina neustrašivost i tvrdoglavost se bude. Upornost postaje njen verni saputnik. Kroz strpljivi rad, Mila upoznaje stvarnu sebe, ali polako počinje da razume i svoju majku koja je u trci za poslom i novcem nekako zaboravila da je Mili baš ona ta neophodna karika u odrastanju. I eto – potrebna je bila bajkovita knjižara da se odnosi pravilno poslože. Da njihovo zajedničko vreme ne curi kroz prste kao pesak u peščanom satu, već da složno udruže snage kao majka i ćerka.
Prijateljstvo u tom staklasto osetljivom tinejdž dobu još jedna je važna tačka kružnice koju Mila upoznaje baš na ovom čarobnom mestu, u dedinoj knjižari.
Milena, kroz svoju glavnu junakinju Milu, pomaže deci da shvate mnogo toga o sebi samima i svojoj bližoj i daljoj okolini. Kroz jednostavne, zanimljive dijaloge prilagođene uzrastu, ona ukazuje na činjenicu da je sasvim prihvatljivo, pa čak i poželjno, razlikovati se od drugih. Razlike nisu mana, naprotiv, one su vrlina. Sva lepota ljudskog bića leži upravo u različitosti.
Veoma je važno da deca u tom uzrastu to shvate i usvoje. Jednostavno, ako voliš da čitaš, primera radi, sasvim je u redu da uvek nosiš knjigu sa sobom. Neki tvoj drug ili drugarica iz škole će možda svuda nositi loptu, neko reket, neko slikarski pribor, neko klarinet, flautu, trubu, notnu svesku, neko možda neće nositi ništa – i to je sve u redu. Prihvatiti to što jesi, biti ponosan na sebe bez obzira na okolinu – ta tačkica na kružnici visoka je kao planina, ali nije neosvojiv vrh.
Možda i najvažnije na šta Milena ukazuje u knijzi Deda Ljubina čarobna knjižara jeste osećaj krivice. Krivica je neizbežni pratilac odrastanja. Kao roditelji, ma koliko pažljivi bili, ipak ne razmišljamo često da li naš tinejdžer oseća krivicu. Krivica koju oseća tinejdžer kao korozija nagriza odnose sa ljudima i porodicom. Ako se na vreme ne sanira, iskrenim i toplim razgovorom, krivica će gurnuti dete u stalnu samokritičnost, nesigurnost i nedorečenost.
Preispitivanje će trovati njegove misli. Deca se često osećaju „nedovršeno’’. To je reč koju traže kako bi objasnili sebe drugima i sebi samima. Odrasli to ne vide, prosto nemaju vremena za ono za šta vremena mora biti. Osećaj nedovršenosti koji muči njihovo dete neretko pripisuju nezahvalnosti, razmaženosti, bezobrazluku, psihičkim poremećajima i sličnom. To već nije zdravo odrastanje. U ovom romanu, snagom pisane reči i velikim narativnim umećem, Milena je sjajno, precizno i veoma interesantno obradila ovaj problem.
Sve češće vidimo decu koja za sebe misle da su problem svima, višak. Kako ih vidimo? Kako izgledaju? Šta rade? Uglavnom vrtimo glavama, zgražavamo se i govorimo o nevaspitanju. Nikada se ne zamislimo i ne pokušamo da pronađemo srž problema nego odmah „startujemo đonom’’.
Okarakterišemo ih bez razmišljanja kao male delinkvente, hohštaplere, buduće kriminalce. Ta deca sve što rade, uglavnom to rade iz prkosa, inata. Ali zašto? Mila, protagonistkinja romana Deda Ljubina čarobna knjižara dala nam je odgovor.
„Žao mi je što svima predstavljam problem. Zbog mene se svi osećaju loše. Nemam nikoga ko me prihvata takvu kakva sam, svi mi samo traže mane. […]
Nažalost nemam talenat da me zavole. Ili makar prihvate.
Nebitna sam i suvišna.’’
Deda Ljubina čarobna knjižara
Milena Sekulić Odalović
Nedopustivo je da se deca ovako osećaju. Ovo je snažna poruka roditeljima, nastavnicima, profesorima, vaspitačima… Odraslima. Svojevrsni vapaj ispisan mastilom.
MAGIJA KNJIGE
Svi zaključci koje sam izvela, moja razmišljanja koja sam stavila na papir nekako spontano su se pretvorila u osvrt na roman Deda Ljubina čarobna knjižara. Zašto da ih čuvam za sebe kad mogu da ih podelim sa širom čitalačkom publikom? Zato, ovde bih se vratila na osnovnu temu romana, a to je neosporno – njeno veličanstvo Knjiga!
„Moja mašta, moja mašta, može svašta…’’ – kaže dečja pesmica.
Ne postoji dete koje ne može ili ne ume da mašta. Odrastanjem gubi se taj petarpanovski odnos prema životu, realnost preuzima prostor i kormilo. Ali kao što kaže naš veliki pesnik Mika Antić:
„Al‘ neka svako od vas bar mrvicu detinjstva ponese krišom u ruci i sačuva u glavi…’’, sačuvaj sposobnost da maštaš. A maštu… Maštu mogu sačuvati samo knjige i čitanje, jer knjiga je beskonačni film.
Šta Milena poručije Deda Ljubinom čarobnom knjižarom?
Ne lutaj besciljno, nađi svoje mesto u ovom velikom univerzumu, jer si ti njegov deo, jedan mali, samo tvoj univerzum. Pobegni negde, negde daleko gde će te razumeti. Skloni se i nađi radost među stranicama knjiga, među policama sa mirisom stare hartije. Nemoj predaleko. Odlasci ne mogu rešiti sve probleme. Predahni i budi strpljiv.
„Ljuba je uvek govorio da ne postoje ljudi koji ne vole čitanje – reče on. – Mislio je da samo nisu pronašli onu knjigu od koje sve počinje.’’
Deda Ljubina čarobna knjižara
Milena Sekulić Odalović
Savladaj strah od obima knjige, poručuje Milena, od velikog broja stranica i videćeš kako će se pred tobom, mic po mic, stranica po stranica, otvoriti svet o kom možeš beskonačno da sanjaš. Imaj na umu da si ti svoj, da imaš svoju volju i stabilnost i da u svakom momentu možeš da odustaneš. Ako si svestan da možeš odustati, veruj i Mileni i meni na reč, retko će se to zaista i desiti. Nećeš odustati. To, znaš, radi knjiga, to je osećaj koji budi napisana priča.
NAŠA PRIČA
I tako je Milena napisala priču za sebe, za decu, za nas. Ne veliku, ne obimnu, sasvim dovoljnu. Deda Ljubinu čarobnu knjižaru pisala je srcem kao što „olovka piše srce’’. Toplinom duše zagrejala je svoje rečenice kao da topi led. Topeći led, istopila je zlato svojom jednostavnošću, narativnom pravilnošću bez nepotrebnih ukrasa ili smešnih deminutiva koji se u književnosti za decu često sreću i, ruku na srce, odbijaju čak i mene, a kamoli decu koja ne podnose podilaženje. Naši klinci nisu glupi niti su na prodaju. Ne možete ih kupiti slatkorečivošću niti zamazati oči lažnim dodvoravanjem.
Znaju oni dobro šta žele. Na nama je da ih saslušamo, pročitamo sa njihovih usana kada nam se nemo obraćaju, da razumemo njihove buke, kao i njihove tišine, da pratimo i podržimo.
Roman Deda Ljubina čarobna knjižara upravo to i radi. Nenametljivo usmerava, posmatra i čvrsto drži temelje dečjih želja i stremljenja.
Jedna prosta računica – knjiga je izdata u tiražu od trista primeraka. Ne može me niko ubediti da u ovoj zemlji, a i šire nema tih trista klinaca koji vole da čitaju. Potrebno je samo ukazati im na postojanje ovog romana od 115 strana. Ukazati na lepotu čitanja, jer čitanje je esencija zdravog uma, zadovoljstva svih čula koja poseduje jedno ljudsko biće.
Nadam se da će roman Deda Ljubina čarobna knjižara, Milene Sekulić Odalović naći put do srca čitalaca. Želim joj to od sveg srca.
„Bitno je da knjige nađu čitaoca – baka reče odlučno. – Zar nije to jedino važno?’’
Deda Ljubina čarobna knjižara
Milena Sekulić Odalović
Preporuka Šetač knjiga