ŽELEZNIČKOM PRUGOM KA BLAGOSTANJU U ROMANU
DECA IZ VOZA
Viola Ardone
Roman „Deca iz voza’’ Viole Ardone je snažna i dirljiva priča o hrabrosti samohranih majki koje sve što čine – čine iz ljubavi prema svojoj deci čak i ako to podrazumeva odvajanje i put u nepoznato gde decu čeka blagostanje.
ŽIVOT U TUĐIM CIPELAMA
„Opravljao bi cipele i menjao im đonove, prilagođavao ih stopalima budućih vlasnika. Zato što ZNA kako je to nositi TUĐE cipele.”
Deca iz voza
Viola Ardone
Roman „Deca iz voza” Viole Ardone je snažan i emotivan roman koji kroz niz dirljivih metafora govori o životima koji nam ne pripadaju. U njima smo nakratko gosti, ponekad uljezi a najčešće stranci.
Ne poželi ništa tuđe – kaže drevna mudrost. Ali šta ako je neophodno, ako si prinuđen, ako je u pitanju goli život i opstanak?
Roman „Deca iz voza” je priča o opstancima, o moranju i prinuđenosti. Ovaj roman je izuzetna i duboka studija o izborima koje donosimo svesno i bez prinude, o nadi, o ostvarenim i neostvarenim snovima, priča o predrasudama. Nadasve, neveliki roman „Deca iz voza” je oda majčinstvu i ljubavi koja donosi bolne i teške odluke, sudbinske odluke.
Autorka romana tokom cele svoje priče pred čitaoca postavlja dilemu: da li vredi ceo život ako se proživljava utemeljen odlukama koje su donete u odnosu na udobnost i blagostanje?
Da li će život koji smo proživeli u tuđim cipelama na kraju, kada se osvrnemo, zaista biti naš ili smo živeli imitirijaći život koji nam po rođenju ne pripada i nikada nije bio naš pravi život?
AMERIGO SPERANCA – DEČAK KOJI SANJA
Ko je mali Amerigo Speranca, glavni protagonista romana „Deca iz voza”? Njegovo prezime Speranca (nada) samo za sebe o njemu simbolično mnogo govori. On je dečak koji se nada. Ovo je njegova priča, njegova stvarnost. Stvarnost koja se ogleda u očima deteta – to je jedna drugačija stvarnost.
Voleo je bombardovanje. Dok su bombe padale i rušile grad on je bio srećan, tada ga je majka grlila. Samo tada. U međuprostorima njegovih sećanja on je za nju bio samo korov i obraz koji je primao šamare.
Voleo je matematiku jer je brojao cipele, posmatrao i ocenjivao tuđe – njegove su uvek bile ili tesne ili prevelike, tuđe koje su žuljale. Tako je naučio da množi.
„Ja sam u svom gradu brojao cipele, koje su uvek u parovima.” – objašnjava učitelju glavni lik romana „Deca iz voza”.
On je mali sakupljač uspomena, sitnih, naizgled beznačajnih predmeta, jedne crvene jabuke koja ga podseća na majku, na crveno srce. Čuvar je straha od nepoznatog, straha od hladnoće, od samoće.
Amerigo je samo dečak koji u svojoj osmoj godini nije mogao da razume suštinu ljubavi. Nije tada shvatao da je ljubav oslobađanje i pružanje, a ne stezanje i uzimanje.
Ovaj dečak voli note i notne zapise zato što liče na matematičke izraze. Želi da nauči da svira violinu i da ga zovu Nobel. Ovaj dečak ne dobija rođendanske poklone. Umesto njih on dobije grip. Veoma inteligentno i komično romanom „Deca iz voza” Viola Ardone karakteriše Amerigov lik ukazujući pritom na dečakovu naviku „da mu nikad nije bilo lepo”. U takvim uslovima je rođen, u takvim je i rastao.
Pored svega Amerigo je dečak koji se nada, dečak koji je jednog dana odlučio da svoje snove pretvori u stvarnost. Otišao je ne osvrćući se i obuo tuđe cipele. Ispostaviće se i shvatiće tek u kasnom životnom dobu da su sve cipele koje je vremenom nosio i menjao bile za njega pretesne ili prevelike. Bile su tuđe, žuljale su.
Dečak koji je sanjao svoje snove i pravio svoje izbore shvatiće da ga je u stvari žuljao život. Onaj pozajmljeni, koji nikada nije bio njegov pravi i istinski život.
Pred vama je roman o ovom dečaku koji će se pred vašim očima dok čitate ovu knjigu pretvoriti u odraslu osobu. Na vama je da vidite kako.
SINOPSIS
Istorija se može poznavati jedino ako se pronađu njeni tragovi i ako se ispriča. Viola Ardone u svom romanu „Deca iz voza” je to i dokazala iznoseći jednu istinu na koju su svi zaboravili, osim onih koji su je i doživeli.
Priča o „Deci iz voza” počinje u Napulju 1946. godine. Na inicijativu Unije italijanskih žena organizuje se humanitarna akcija poznata kao „vozovi sreće”. Oko 70.000 dece iz siromašnih južnjačkih porodica privremeno se poverava na čuvanje i staranje porodicama iz severne Italije kako bi im bilo omogućeno da dobiju hranu, adekvatno obrazovanje i nadu u bolju budućnost.
U voz ne ulaze mladi ljudi sposobni za rad već deca od tri do osam godina. Jedan od njih je i glavni protagonista Violinog romana „Deca iz voza” osmogodišnji Amerigo Speranca, fiktivni lik koji priča svoju dečju priču o posleratnoj Italiji.
„Moja mama napred, a ja za njom. Mama brzo korača ulicama Španskog kvarta: na svaki njen korak, ja pravim dva. Posmatram tuđe cipele. (…) Ja svoje cipele nikad nisam imao, nosim tuđe i uvek me žuljaju. (…) Gde idemo, to ne znam, ona kaže da je za moje dobro.”
Deca iz voza
Viola Ardone
Amerigova majka Antonijeta uvek ide ispred njega, nikad pored, ali ga uvek drži za ruku. Ovako počinje roman „Deca iz voza”. Tim rečima autorka čitaocu predstavlja Napulj, grad kojim hara bolest i glad čije ulice dišu dahom siromaštva. Majka i sin posećuju izvesnu Madalenu Kriskuolo, političku predstavnicu koja je odgovorna za organizaciju putovanja dece u obećano blagostanje.
Tokom tog razgovora, nijedna od pomenutih žena ne objašnjava eksplicitno, kako je zamišljeno to putovanje. Niko ne govori kuda će „vozom sreće“ otići Amerigo sa ostalom decom niti kod koga. Kao na filmu čitalac jasno vidi dečji strah podstaknut komšijskim prognozama, hipotezama i nagađanjima koje su zasnovane na istorijskim anegdotama.
„ (…) žele da nas ubace u voz i pošalju u Rusiju gde će nam odseći šake i stopala i neće nam dozvoliti da se vratimo. (…) Moja mama ništa nije odgovorila. Ja sam onda pitao: Jel’ ti to stvarno hoćeš da me pošalješ u Rusiju?”
Deca iz voza
Viola Ardone
Kroz svaki red, svaku stranicu ili poglavlje romana „Deca iz voza” mali Amerigo mami osmehe svojom dečjom nevinošću i lakovernošću. Viola Ardone je uspela da uhvati dečju misao i da joj glas. Njen Amerigo ne pravi nikakvu dramu već mirno i „komično strahuje” od gubitka svoje zemlje, svoje porodice, svojih voljenih.
Kada dođe i taj trenutak polaska „voza sreće” deca su zadivljena onim svakodnevnim, normalnim radnjama kao što su: topli tuš, nova odeća, zimski kaputi. Osećaju divljenje i prema samom vozu. Najlepša scena u romanu koja simbolizuje odanost porodici, ljubav i solidarnost je sama scena polaska voza.
Oni koji odlaze prema boljem sutra moraju da misle na one koji ostaju te deca pozdravljaju svoje roditelje i u poslednjem trenutku kroz prozore voza im bacaju svoje nove kapute.
„Takav je bio dogovor: deca koja idu ostaviće kapute braći i sestrama koji ostaju, zato što je na severu Italije hladno, ali ni ovde nije baš toplo.”
Deca iz voza
Viola Ardone
Sam pojam solidarnosti koja je takođe jedna od tema romana „Deca iz voza” predstavljen je u svojoj punoj snazi. Reč solidarnost odzvanjaće u daljoj istoriji, nastaviće da živi i u Modeni gde će Amerigo pronaći svoju hraniteljsku porodicu, svoju usvojiteljku Dernu, toliko različitu od njegove majke Antonijete.
„Ne hoda onako brzo kao moja mama Antonijeta. Ne pušta da zaostajem za njom ili to ja koračam brže plašeći se da ne ostanem sam na sivom vazduhu.”
Deca iz voza
Viola Ardone
Amerigo iz dana u dan otkriva drugi život sačinjen od izobiljem postavljenih stolova, topline porodičnog doma, mogućnostima poput posebnog dara koji će mu promeniti život: violine. Međutim, takav život je privremen i povratak u Napulj iscrtaće granicu između života nametnutog sudbinom i nove šanse za stvaranje boljeg života. Odjednom svoj deci postaje jasno da će od tada biti slomljeni na dve polovine.
NARATIVNI TOK
Kada pročitate naslov romana „Deca iz voza” i vidite naslovnu stranu pomislićete da se susrećete sa teškom i nepodnošljivom temom. Svojim specifičnim humorom i fascinantnom elegantnom naracijom Viola Ardone svom romanu „Deca iz voza” daje svojevrsnu podnošljivost i pitkost.
Jednostavno ne možete a da se sve vreme ne osmehujete dok čitate o malom Amerigu dok vam istovremeno stoji bolna knedla u grlu koju ne možete da progutate. Viola Ardone će vam, rečju, okupati lice suzama. Nećete u svakom trenutku biti svesni da li su to suze od smeha ili tuge. Toliko je sugestivan i topao stil ove autorke.
Roman „Deca iz voza” je veoma realistična knjiga, napisana sa jedinstvenom delikatnošću i senzitivnošću. Karakterističan je stil Viole Ardone. Majstorski privlačan, analitičan i dirljiv u isto vreme. Delikatni narativ Viole Ardone će vam izmamiti suze bez patetike, ali dostojanstveno i iskreno, obećavajuće.
Moram da se osvrnem na način kako Viola Ardone u romanu „Deca iz voza” govori o dečjim snovima i nadama. Njen stilski izbor metafora i simbolike nije nimalo trivijalan. Ona uspeva da se spusti na nivo deteta i da njegovom dušom i očima da romanu snažan emotivni naboj.
On je najkarakterističniji u Amerigovim mislima i dijalozima, sastavljenim od kratkih rečenica, često gramatički netačnim i prožetim dijalekatskim terminima. Kao takve znalački i precizno Viola ih upućuje pravo u srce čitaoca.
ZAKLJUČAK
Na kraju mogu samo da izrazim svo svoje oduševljenje romanom „Deca iz voza”, da čestitam Violi Ardone na sjajnoj knjizi i zahvalim Steli koja je omogućila da se o ovom romanu i njegovoj autorki govori kod nas.
Iako sam se zaista svim silama trudila da razumem načine vaspitanja i za mene neprihvatljivi autoritet Amerigove majke Antonijete, na samom početku čitanja knjige nisam mogla. Kako sam čitala dalje sama autorka me je nekako okrenula, kao da me je uhvatila za rame i naterala da pogledam unazad i da među svim napisanim rečima pronađem reč HRABROST. Hrabrost je ključna reč koja se vezuje za Antonijetu.
Tako dolazimo do zaključka da je roman „Deca iz voza” u stvari priča o hrabrosti: priča o samohranoj majci koja sve što čini čini iz ljubavi, pa čak i potpisuje dokument da pošalje svog sina daleko od sebe, u nepoznato, gde će mu biti bolje. To može samo onaj ko zna da voli svom snagom i iskrenošću.
A Amerigo, onaj Amerigo koji je imao samo osam godina kada je nakratko iskusio bolji život, ne osvrće se više, ne prihvata više svoj grad Napulj, odriče se čak i ljubavi svoje majke, ne shvata njene postupke niti pokušava da ih shvati, zaboravlja svoje poreklo.
Ako bismo gledali kroz neku istorijsku prizmu možemo reći da je roman „Deca iz voza” na svojim stranicama sastavio južnu i severnu Italiju. One se u ovom romanu susreću i podržavaju bez predrasuda. Vidimo koliko je bola i iskrenosti u Napulju kroz karakteristični dijalekat protagonista romana i koliko je precizan i realističan, gotovo sintetički sever.
Nadasve ova priča o dostojanstvu i solidarnosti zaslužuje da bude ispričana i nezaboravljena. Vanvremenska i svevremenska priča opstaće samo ako se o njoj budu pisali romani, priče, eseji poput ovog romana Viole Ardone, „Deca iz voza”.
Knjigu možete poručiti na sajtu Stela knjige
Preporuka Nemačka devojčica