CRVENI KROVOVI
Neda Bjelanović
Roman Crveni krovovi, Nede Bjelanović je emotivna, autentična, dirljiva ali i duhovita priča koja kroz sećanja i uspomene jedne devojke govori o egzodusu sarajevskih Srba 1996.godine. On je usledio odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i predstavlja najveći mirnodopski egzodus jednog naroda u svetu. U svojoj suštini ovo je knjga o odrastanju u ekstremnim uslovima.
„Nostalgija za mestima tek je opsena: svaka je nostalgija, nostalgija za jednim nestalim vremenom i za jednim nestalim ja u njemu.’’
Proljeće Ivana Galeba
Vladan Desnica
Nikada nisam pročitala lepše, emotivnije, bolnije, bespoštedno surovije i tačnije objašnjenje nostalgije od Desničinog, napisanog u knjizi „Proljeće Ivana Galeba“.
Čitajući roman Crveni krovovi, Nede Bjelanović u meni se probudio sličan osećaj.
PJESMO MOJA, ZAMIRIŠI SVIJETOM …
Suze i osmeh! To je ono što prvo osetite i vidite kad pročitate roman Crveni krovovi, Nede Bjelanović. Suzama, krvlju i osmehom napisan je ovaj predivni roman, kao ponovni udah mrtve ili ranjene duše.
Ova knjiga za mene je kao pesma u prozi. Pesma koja vas prati, čujete je gde god da krenete, osećate je u sebi i oko sebe dugo nakon okretanja poslednje stranice.
Nikada nisam umela, a ni volela da analiziram poeziju, proza je voda u kojoj plivam. Čitajući ovu knjigu moj stav se promenio. Ne bi ni trebalo analizirati, svako će osetiti na svoj način, doživeti drugačije. Bilo da je ona pesma zrikavaca ili slavuja, velikog ili malog umetnika, svaka pesma koju doživite tako kao da je ona svuda oko vas, beskrajna je priča, veliko prozno delo. Upravo su takvi Crveni krovovi, jedna veličanstvena pesma koja leti, čuje se i nosi miris nostalgije.
Pišem vam ovo iz srca i duše, jer su mi i srce i duša prepuni emocija dok ova knjiga pevuši oko mene. Ponekad pevuši, na momente peva svom snagom glasnih žica. Imam viziju da njeni milozvučni tonovi putuju oko planete pa se ponovo vraćaju kao bumerang. Ne znam… Tako nekako.
DA SE NE LAŽEMO, NIJE TO BIO NEKI MOST…
Metaforična, nostalgična, no ipak beskrajno duhovita u svom crnohumornom valeru, knjiga Crveni krovovi u osnovi izgrađena je na neuništivim temeljima sećanja. A šta su sećanja drugo nego naši odrazi u ogledalu. Svako od nas kada pažljivije pogleda svoj odraz videće iza njega, u maglovitoj dubini ogledala neke svoje mostove koje je ili prešao pa spalio ili one koji su ga sa nečim ili nekim spojili. A šta su naši mostovi, stvarni ili metaforični, nego naša prošlost i naša sećanja.
Svako od nas ima neki svoj najbitniji most koji ga je odredio. Nekome je to Principov most, nekom Mehmed-pašin most, nekome Brankov, a nekome pak daleki mostovi sveta poput Golden gejta, dugačkog dansko-švedskog mosta, London bridža, Bruklin bridža itd. Za nekog je to mostić od drveta preko planinskog potoka. E sad, neki most nas jeste odredio, ali da li ćemo ga spaliti ili preći i zaboraviti – to je naš izbor. Ponekad je taj izbor jedini izbor koji moramo napraviti da bismo mentalno preživeli.
Zašto sve ovo pričam? Zato što roman Crveni krovovi govori o ljudima koji u jednom trenutku nisu imali luksuz izbora. Morali su preći svoje mostove. Izbor će napraviti tek kasnije kada se duboko u sebi pomire sa svojim demonima i odaberu da li će most preko koga su prešli jednom zauvek spaliti ili ga ostaviti u nadi da će se jednog dana preko istog mosta i vratiti.
Glavna junakinja i naratorka priče Crveni krovovi doživljava surovo buđenje. Za nju nazad, preko mosta koji je prešla, više nema ničega. Nije ostalo ništa osim sećanja, koja treba to i da ostanu – tek lagana izmaglica u prošlosti. Može se samo napred, ka nekom novom mostu, tamo u velikom, belom, tuđem svetu. Pa gde te put odvede.
„Bila sam isuviše mlada da bih znala da grad koji napustiš nikada nije grad u koji se vraćaš, čak i kada je život idealan, a ne ovako nesnosan i košmaran kao što je naš bio. Ne možeš dva puta ući u istu reku.“
Crveni krovovi
Neda Bjelanović
Zato ova priča simbolično počinje na mostu, verujem većini vas dobro poznatom, beogrdaskom Brankovom mostu, u jedno julsko popodne, sa pogledom na Ušće.
ZAJEDNO SMO RASLI GRADE JA I TI…
Knjiga Crveni krovovi, Nede Bjelanović je svojevrsna ispovest mlade studentkinje Filološkog fakulteta i dešava se 2008. godine na Brankovom mostu, gde se slučajno zadesila. Još slučajniji bio je bizarni događaj koji ju je podstakao na ovu ispovest. Naime, u jednoj nadasve nadrealnoj situaciji devojka prvi put glasno govori o sebi odmotavajući klupko svojih sećanja i to mladiću koji ju je napao nožem. Budući da je mladić sve pažljivije sluša, ona otkriva i ono što nikad nikom nije otkrila.
Govori o svom srećnom detinjstvu u Gradu (može se naslutiti da je „Grad“ u stvari Sarajevo), ušuškanosti u prijateljske zagrljaje, rodbinske veze. Govori o ratu koji je za njih, decu, bio tako nevažan i, što je najsimpatičnije, dobrodošao, jer je posle nekog vremena ukinuta škola. Deca ko deca, sva su ista (osim možda u Japanu).
Neda o ovome piše lako i nepretenciozno, sa toliko duhovitosti da od sve muke moraš da se nasmeješ. Humor je zaista uvek bio jako oružje naših ljudi.
Iz perspektive odrasle osobe, mišljenje Nedine junakinje se nije mnogo promenilo. Rat je rat. Besmislen, ružan, nezaboravan i nerazumljiv. Ratova je bilo i biće – kao da vidim kako nonšalantno sleže ramenima.
Za nju pravi rat počinje kada zauvek mora da napusti grad gde je živela, učila prva slova, zaljubljivala se. I to, paradoksalno i krajnje ironično, u trenutku kada je potpisan mir. A da sve priče nemaju baš srećan kraj, to shvata kada se uveri da u njenom rodnom gradu nije ostalo više ničega za nju, da nema povratka na staro, da nema „kao nekad’’, da postoji samo sad, da se nada mora spaliti, kao i most, kao presecanje pupčane vrpce.
„Ali šta ćemo tamo, upitala sam tupo?
Da vidiš da tu za nas ništa nije ostalo. Veliko ništa, veće od ničega, sine.“
Crveni krovovi
Neda Bjelanović
Od trenutka te spoznaje, surovog buđenja i rušenja svih iluzija, ona postaje Aska koja igra da preživi. Neprestano i neprestano, do poslednjeg daha i atoma snage.
Crveni krovovi govore o svim onim Askama koje su izbegle u egzodusu sarajevskih Srba 1996. godine, koji je usledio odmah nakon Dejtonskog sporazuma i koji se smatra najvećim mirnodopskim egzodusom jednog naroda u svetu.
SAV MOJ ŽIVOT, MORAŠ ZNATI,
U VALIŽU MORE STATI…
Dok sam čitala roman Crveni krovovi pali su mi na pamet ovi divni stihovi pesme „Teško mi je putovati’’ Olivera Dragojevića. Svi životi koji se užurbano pakuju u jedan jedini kofer (valižu). Kako je to moguće? Gde sa uspomenama, sitnicama, starim fotografijama, porodičnim albumima, krovovima? Kako?
Fascinirao me je mirni, autentični, lucidni i vispreni humor Nede Bjelanović. Ova žena vam jednostavno ne dozvoljava da plačete osim od smeha njenim crnohumornim, arhaičnim doskočicama uglavnom kroz reči junakinjine nane. Plakaćete, ali krišom, hoćete.
Tužno je kad pročitate kako odrasli ljudi koji su bili kao nokat i meso, odjednom postaju tajnoviti jedni prema drugima, pa krišom jedni od drugih pakuju svoje kofere kao da se stide.
„Sramota je naša lokalna i patriotska uzdanica, naša kotva u stvarnosti …“
Crveni krovovi
Neda Bjelanović
Tužno je kada dete u svoje neko novo prebivalište, koje nikako ne možemo nazvati domom, ne može da ponese svoju odrpanu omiljenu igračku ili crtež, ili kamenčić iz dvorišta rodne kuće. Tužno je kad ni odrasli ne umeju da objasne detetu gde idu. Jer to ni sami ne znaju. I šta možeš spakovati? Možeš svoju mamu, svog tatu, svog brata, svoju nanu i babu i svoja sećanja. Možeš spakovati i grob nekog dragog, preseliti ga kao stvar za nešto novca. Tužno je znati da rat ne kida samo zemlju već i veze među ljudima, poverenje i savest.
Ono što najviše boli su lažna obećanja koja se u tom trenutku čine lakše podnosiva od istine, a data u neverici „vratićemo se, brzo ćemo se vratiti, stvarno, obećavaš?’’
Tužno je kada isto putovanje, isti smer znači i poslednji trenutak zajedničkog života. Nakon prvih uzdaha, dolazi do prvih zavisti, prvog besa i prvih „zauvek’’ odlazaka sve dalje i dalje, proređenih pisama i razgovora preko skajpa, dok se i to ne ugasi.
Prihvatanje i iluzija pripadanja ili stvarno pripadanje „onom novom, boljem’’ – to je možda i najtužnije.
Te veze više niko spojiti neće. Nijedan mirovni sporazum.
DOK MILJACKA PROTIČE…
Miljacka je ostala da teče svojim koritom kao i vekovima unazad, a Nedine reči su usekle svoje korito pišući roman Crveni krovovi nenametljivo i bez ikakve ljutnje. Napisala ih je poluironičnim, polunostalgičnim, zdravim duhovitim stilom. Dinamika njenog romana koji broji tek nešto više od dvesta strana grmi besprekornošću i savršenošću. Njenim glasom, finim i mekim kao svila protkane su nesumnjivo teške sudbine njenih junaka.
Zadivljujuća sposobnost i veliki talenat potrebni su da se na ovaj način predstavi rat u Bosni devedesetih sa jasnom i autentičnom porukom: njeni junaci prihvataju sudbinu sa željom da zakopaju ljutnju, bes, osvetničke pobude i ostave devedesete za sobom. Takvim stavom i svojim stilom Neda Bjelanović i njeni Crveni krovovi su me je kupili.
Nedo, kapa dole i moj naklon! Crvene krovove ću i preporučivati i poklanjati mnogima.
Preporuka Devet suza za Bakoče