BUNTOVNICA U SENCI
Nađa Tešić
Buntovnica u senci, Nađe Tešić je priča o maloj Ani koja posle traumatičnih ratnih iskustava nastavlja svoj život koji nije ništa drugo do niz sitnih ali sabijenih trauma.
Nađa Tešić, sestra oskarovca Stiva Tešića, (1939 -2014) ostala je za života u senci, nepoznata književnica široj srpskoj publici iako iza sebe ima napisana četiri romana, nekoliko drama i više scenarija. Užice, Srbija, njena postojbina krajem života postali su i njena inspiracija za pisanje poezije.
Roman Buntovnica u senci je priča o maloj Ani koja posle traumatičnih ratnih iskustava nastavlja svoj život koji nije ništa drugo do niz sitnih ali sabijenih trauma.
Ona odrasta bez muške, očinske figure sa dominantnom majkom. Potpuno sitna i nebitna, u senci svog mlađeg brata, Ana živi svoj dečji život onako usput.
Autorka romana Buntovnica u senci je sjajno pronašla precizan ton i frekvenciju dečjeg glasa kojim progovara njena glavna junakinja, u prvom licu.
Ana je mudra devojčica sa radarom u svim čulima. Mnoge stvari u svetu odraslih su joj nejasne posebno sudar njene tradicionalne porodice (koja i u posleratnom periodu podržava religiju, običaje pa i praznoverje) sa novim društvenim i ideološkim poretkom.
Svet koji gleda svojim pronicljivim očima omeđen je ženama koje svakodnevno svoja „znanja“ razmenjuju tokom svakodnevnog kafenisanja i palanačkog tračarenja. Žena je društveno vredan subjekt jedino u smislu udaje i rađanja.
Ana je drugačija devojčica. Odličan đak željna novih saznanja, obrazuje se kroz pasionirano čitanje knjiga, kroz analiziranje sveta oko sebe. S jedne strane sluša o kletvama, pljuvanju, urocima, dok u školi vidi i uzvikuje komunističke parole.
Saživljena sa svojom zbunjenošću vezuje svoju pionirsku maramu po potrebi oko vrata u školi ili oko glave dok se igra idijanaca.
Nađa je roman napisala u prvom licu, simpatičnim, humorom obojenim, dečjim jezikom. Taj jezik je toliko stvaran, toliko istinit, toliko tačan i … toliko, toliko poznat.
Čitaoci moje generacije mogu se pronaći u Anininim razmišljanjima. Ja sam se lično osećala, čitajući ovu knjigu, kao da sam iskopala vremensku kapsulu koju sam negde, davno u detinjstvu, zakopala. Setila sam se našeg detinjstva, igara.
Odlazeći kod baka i deka jurcali smo bosi i slobodni, brali zelene voćke, naravno komšijske jer one naše nisu bile toliko primamljive, igrali se partizana i Nemaca, kauboja i indijanaca, Robin Huda. Delili smo poslednju kockicu čokolade i svako dete je znalo da će biti otpadnik u slučaju da je ne podeli.
Ovo je priča o našem odrastanju, možda pre o odrastanju naših roditelja jer su oni Nađi generacijski bliži. Pronašla sam u romanu Buntovnica u senci sabrane priče mojih roditelja, i njihovih roditelja. Priču cele jedne generacije „Trumanovih jaja u prahu“ i paketa iz UNRE.
Mnogo sam u detinjstvu slušala o tome. Ova knjiga me je na jedan nežan i nostalgičan način ponela nazad, u neko vreme kada naši roditelji nisu imali ništa, a ustvari – imali su sve. Imali su sopstveni život koji su spasili te daleke 1945.
I to je bilo stvarno, „zaistinski“, kako bi to rekla mala Ana.
Danas je život ugrožen, ozbiljno ugrožen, i to veoma opasno, odnosno – NEVIDLJIVO. I to je ono što je najgore.
Od mene, topla #preporuka za roman Buntovnica u senci.
Opis sa sajta izdavača Prometej
Buntovnica u senci – kad ne razume niko, istinu ćemo reći sami sebi
Kada se pogleda zgusnuta proza, život glavne junakinje Ane opisan u romanu Buntovnica u senci od samih početaka sačinjen je od niza trauma. Ratna iskustva dovoljno su teška za početak jednog života, a pored toga Anu obeležava i figura majke kao stalne opasnosti od potpune dezintegracije njene ličnosti, nedostatak podrške kroz odsustvo oca, a potom i gubitak bake koja je prerano otišla.
Slika je dodatno usložnjena ideološkim razlikama – sudar njene porodice, koja pripada „starom” tradicionalnom društvu i svim silama podržava religiju, patrijarhalne nazore i običaje sa novim, revovolucionarnim, snažno ideologizovanim posleratnim dobom, kome glavna junakinja svim srcem pripada.
Ženski svet oličen u krugu žena okupljenih oko Anine majke na svakodnevnoj kafi gotovo da je centralni simbol, kroz koji je sabrano celokupno žensko „znanje”, ali i život palanke u kojem se ženska uloga u društvu vrednuje samo kroz udaju i rađanje.
Suviše drugačija od njih, ugrožena sa svih strana, Ana ipak uspeva da uspostavi ravnotežu sa sobom – najviše kroz posmatranje i čitanje – slikajući živopisno, dečijim jezikom poratne godine u malom gradu.
Iz pogovora Slavice Garonje