BIBILIOTEKA PORODICE GRADINOVAČKI
Snežana M. Veljković
U romanu „Biblioteka porodice Gradinovački“, Snežana M. Veljković prikazuje život žene u uzbudljivoj srpskoj istoriji prošlog (XX) veka. Ideja za nastanak ovog štiva potekla je od istorijskog podatka da je u jesen 1915. Bolnica škotskih žena spasavala žene i decu iz Srbije, te ih prevozila na Korziku.
ČITALAČKI SEMAFOR
Volela bih da znam da crtam tehnički crtež jer kad sam razmišljala kako da vam predstavim ovu knjigu upravo sam tako zamislila. Ali hajde da probam rečima da vam opišem kako sam je ja doživela.
Zamislite jednu zatvorenu geometrijsku površinu. Krug, kvadrat … najbolje! Ta površina predstavlja precizan istorijski okvir koji je opisan u knjizi i ima veliku površinu. Istorijski gledano to je period od 1910. do 1983. Zamislite u samom centru još jednu, istu ali manju površinu.
Ona predstavlja biblioteku sa vrednim, starim knjigama koje je porodica Gradinovački generacijama sakupljala. Oko nje se grupišu likovi, događaji, sudbine članova porodice i sve ono što može zadesiti jednu porodicu kroz istorijska previranja.
Oko te centralne površine zamislite nekoliko istih malih površina. One predstavljaju glavne likove romana „Biblioteka porodice Gradinovački“. Svaki od njih, i muški i ženski, su delići porodičnog stabla Gradinovački počevši od Grade i njegove supruge Anastasije (oni su postavili temelje biblioteci) preko njihovog unuka Andre i njegove žene Korzike (Zike) do njihove dece i unuka.
Svi oni su se trudili da kroz istorijska, turbulentna razdoblja biblioteku sačuvaju.Ona je njihovo najvrednije nasleđe.
Bitno je da su ovi likovi manje ili više izmišljeni likovi. Oko njih autorka romana „Biblioteka porodice Gradinovački“ plete priču od niza stvarnih istorijskih likova i podrazdoblja istorije ne prelazeći granice osnovne, početne površine.
„Život je kao more.
Nekad miran, blistav i jednoličan, češće uzburkan, vetrovit, ali predvidiv, a ponekad se jave neočekivane oluje i ubitačni talasi. Važno je da uvek budeš spremna, i da grabiš napred.“
Biblioteka porodice Gradinovački, Snežana M. Veljković
Sve što bi trebalo da uradite je da nacrtate bezbroj linija i strelica kao poveznicu glavnih, izmišljenih i sporednih, stvarnih likova i događaja.
U ovoj knjizi, kao u školi, pronaći ćete mnogo istorijskih činjenica, likova, događaja od kojih neke možda znate, a neke možda manje ili ne znate uopšte.
Nekima će ovo štivo možda biti dosadno jer sve napisano znaju, a nekima izuzetno interesantno jer će iz njega dosta naučiti.
Kako to? Pomislite u jednom trenutku kako je autorka nešto divno rekla ili zaključila. Pazljivim istraživanjem ili prethodnim znanjem shvatite da su to tuđe reči. Nisu plagijat, ali nije ih autorka smislila.
STIL
Autorka piše lepim i raskošnim stilom, bogatom rečenicom koju odlikuju sintaksička i pravopisna preciznost te tako mogu da kažem da je ova knjiga ujedno i čas kreativnog pisanja, čas srpskog jezika.
Skoro svaku rečenicu možete da citirate.
Filozofska razmišljanja koja pripisuje glavnim junacima u romanu „Biblioteka porodice Gradinovački“ su ujedno i čas filozofije, psihologije, sociologije. I njih možete da citirate. Rečju, bogatiji ste i obrazovaniji nego što ste bili kada završite čitanje.
Međutim, osobe iz struke, svih navedenih oblasti neće u knjizi naći ništa novo osim raskošne beletristike, romansirane istorije. Moguće da će im u jednom trenutku biti dosadna jer sve o tome već znaju.
Knjiga „Biblioteka porodice Gradinovački“ mi se dopala, ali ne toliko koliko „Meine liebe Milica“. Izraz koji mi se neprestano nameće je – sterilna knjiga. Previše čista. Glavni lik Andra je „čovek bez mana“ u svakom smislu i baš time (i još po nečemu što neću otkrivati) me je odbijao. Njegova žena Korzika takođe.
Najsvetliji i najupečatljiviji lik je za mene njihova unuka Lazara. Autorka joj je dala prvi glas, ali taj glas nije u skladu sa njenim godinama. Dete koja govori i piše kao mudrac u nekim delovima, dok je u drugim samo dete. Lepo, ali nerealno.
OCENA ROMANA „BIBILIOTEKA PORODICE GRADINOVAČKI“
S obzirom na autorkin prepoznatljivi predivni stil i maestralno preplitanje stvarnosti i mašte za mene ova knjiga ima zeleno svetlo. Ali s obzirom da je tim lepim stilom autorka uvezala poznate činjenice i likove, koristila reči stvarnih istorijskih ličnosti kako bi što vernije napisala ovaj roman, znam da bi mnogima ova knjiga bila krajnje dosadna.
Čitati reči i razmišljanja najvećih svetskih klasika, mislilaca, filozofa, svih onih najumnih glava od nastanka svih nauka do dana današnjeg, od najstarijih epova do moderne književnosti, je za onog ko se njima ozbiljno bavi smešno i trivijalno.
Na nivou osnovnog možda srednjoškolskog obrazovanja. Ako bih se vratila na one strelice i površine s početka objašnjenje bi bilo sledeće: svaka strelica, događaj, lik, svaka pojedinačna površina mogu se po potrebi izbaciti ili preskočiti – ovo znam, ovo ne znam. Nema ništa veliko niti značajno u čemu bi se našao čitalac koji ima široko obrazovanje.
Nauka, ako hoćete književnost, za početnike. U tom smislu, ova knjiga dobija i žuto svetlo.
O romanu „Biblioteka porodice Gradinovački“ sa sajta Delfi knjižare
Autorka u romanu „Biblioteka porodice Gradinovački“ prikazuje život žene u uzbudljivoj srpskoj istoriji prošlog (XX) veka. Ideja za nastanak ovog štiva potekla je od istorijskog podatka da je u jesen 1915. Bolnica škotskih žena spasavala žene i decu iz Srbije, te ih prevozila na Korziku.
Prema raspoloživim istorijskim podacima, u to vreme, na Korzici je rođeno čak 79 srpske dece. Prvo je na brodu „Abda“ rođen dečak koji je po njemu dobio ime. Drugog dana, po iskrcavanju sa broda, rođen je drugi dečak kome su nadenuli ime Napoleon. Treće dete koje se rodilo bila je devojčica. Ta devojčica je glavna junakinja ovog romana.
Njeno ime je Korzika (po mestu rođenja), a nadimak Zika. Pored nje junaci ove knjige su: njena majka Donka (Nišlijka, lepa, sposobna i snalažljiva žena), njena ćerka Andrea (lakomislena, vetropirasta) i unuk Lazar (mudrica). Glavni muški lik je njen muž, Andra Gradinovački, potomak bogatih i obrazovanih Somboraca koji u nekoliko generacija sakupljaju knjige i rukopise „da sačuvaju srpstvo“.
Porodična biblioteka s vremenom postaje Andrina strast i opsesija. On je obogaćuje zabranjenim knjigama i dokumentima koja svedoče o mučnim ratnim dešavanjima, za vreme Drugog svetskog rata i posle rata. Problem i zaplet se javlja kad Andra odlučuje da pored biblioteke sačuva i svoju porodicu, Gradinovačke, što malo teže ide jer je kao dečak bolovao od zaušaka.
Život je kao more. Nekad miran, blistav i jednoličan, češće uzburkan, vetrovit, ali predvidiv, a ponekad se jave neočekivane oluje i ubitačni talase. Važno je da uvek budeš spremna, da uskočiš i da grabiš napred. Da glavu održavaš nad vodom da promisliš i tražiš najbližu obalu. Moraš da plivaš, a ne da lutaš pučinom.
Nema stajanja, odustajanja, treba ići ka cilju.
Odlomak iz romana „Biblioteka porodice Gradinovački“
….Moja mama nikad ne laže, ona uvek, uvek, najiskrenije veruje u ono što priča. Kad je srećna, ona je najsrećnija na svetu. Kad je nesrećna, nema tužnijeg stvora na kugli zemaljskoj. Od nje sam čula razne stvari o našoj porodici, uglavnom lepe,ponekad neverovatne. „
Mi smo Gradinovački!”, odgovarala je na svako moje pitanje, kad nije znala šta drugo da kaže. „Ima nas dve stotine godina”, hvalisala se gde god je mogla. Želela je da napiše istoriju porodice, kad bude imala vremena, a nikad nije imala vremena, uvek je nekud žurila. „Lazara”, nekoliko puta mi je rekla, „ti si najpametnija u našoj porodici” (mislim da je namerno preterivala), „i Andra te najviše voli” (što je bila istina), „on će tebi sigurno ispričati sve porodične tajne”.
Te dve reči, porodične tajne, zagolicale su me. Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Ovu rečenicu Lava Tolstoja znala sam mnogo pre nego što sam saznala za njega i njegovu Anu Karenjinu. Bila je to jedna od omiljenih knjiga mog deda Andre, pa sam valjda i tu rečenicu čula od njega…..
Preporuka Diorova tajna