ŽENSKO
Kamij Lorans
Roman Žensko, Kamij Lorans govori o četiri generacije žena jedne tradicionalne francuske porodice. Ovaj roman objašnjava šta znači roditi se kao devojčica ranih 1960-tih. On ujedno i traži odgovore na pitanje kako se osloboditi stereotipa vaspitanja i obrazovanja obeleženih muškom dominacijom.
ČUVAR KAPIJE
„Žena stoji kao kapija na izlazu, ali i na ulazu ovoga svijeta.’’
Ivo Andrić
Nikada nisam smatrala da je mana to što sam žena. Od rođenja sam bila svesna moći koje imam. Osećala sam se baš kao izdanak Andrićevih reči – kao čuvar svih kapija. Nosila me je snaga uspomena, jačale su me životne bure. Odolevala sam.
Međutim, Kamij Lorans, napisavši svoj roman Žensko, pokušala je kroz nekih dve stotine strana da me ubedi da nisam u pravu. Neverovatan roman koji je u meni uzburkao mnoštvo osećanja, pokazao mi kroz šta su sve generacije i generacije žena morale da prođu da bih se ja danas osećala kao čuvar kapije svih svetova.
Od samog početka, od prve dve pročitane reči koje glase „žensko je’’, od prve pročitane rečenice roman Žensko me je obuzeo svom snagom.
Rodila se Lorens Daskara, protagonistikinja ove priče koja govori o više generacija žena jedne porodice od koje je svaka vodila neke svoje bitke. Život će za tebe biti borba. Ti ćeš čuvati ovaj svet, stajaćeš na kapiji jedva rođena mala devojčice. Lorens Daskara, ti ćeš biti taj bedem koji stoji između ulaza i izlaza svih svetova.
NEŠTO KAO SINOPSIS
Žensko novorođenče, Lorens Daskara, odmah po rođenju biva obeležena kao da je tek ime u katalogu ili na bolničkom spisku. Ona je neka vrsta podbića jer je rođena kao devojčica umesto dečaka kome se toliko nadao njen otac.
„Žensko je’’ – uzvik koji odjekuje porodilištem. Kod prve reči u samom romanu Žensko, Kamij Lorans nam daje uvid u raskol koji se dogodio, a da niko nije znao ni kad ni zašto.
„Sa druge strane rečenice sestre Katrin nalaze se tvoji roditelji; njima je ona upućena, oni su odgovorni, oni prave žensku decu, oni su krivci za nevolju – on ili ona, šta to nisu umeli da urade u datom trenutku?’’
Žensko
Kamij Lorans
Autorka se u romanu Žensko obraća direktno tek rođenoj devojčici. Snažno „TI’’ odjekuje u prvom delu romana što čitaocu pruža jedinstven doživljaj probudivši najtananije saosećanje. Tom intimizacijom doslovno ulazi u devojčicinu malu, tek formiranu lobanju, ukazujući joj na samom rođenju da će ceo život morati da nosi teret devojčice. Ona joj otkriva istinu u kojoj nema kontradiktornosti, jer autorka iz svog iskustva zna da je nesreća biti rođen kao žensko.
S obzirom da je roman Žensko, kao i njen prethodni roman Filip, inspirisan životom same Kamij Lorans, stiče se utisak da se autorka obraća samoj sebi iz detinjeg doba.
Moram da istaknem da je način na koji je autorka ovom romanu dala intimnu notu, istovremeno se dinstancirajući od svojih protagonista, vrhunska narativna veština, umeće i talenat. Maestralno!
Sinopsis romana Žensko ne može biti klasičan sinopsis, odnosno prepričavanje radnje. U ovom romanu radnje gotovo da i nema. Bez mnogo rečenica za koje bi roman trebalo da se drži, autorka „zakucava’’ poen, ključnu ideju i zaključak: užasno je roditi se kao žensko.
„Napredna sam za devojčicu, jesam, ali tačnije, napredna sam kao devojčica – bolje govorim nego što se krećem, radije slušam nego što trčim, više uživam da se igram REČIMA nego ćorave bake.’’
Žensko
Kamij Lorans
NEŠTO KAO ANALIZA
Ako bismo krenuli u dublju analizu romana Žensko, šta on od čitaoca i zahteva složenošću svojih slojeva i praktično odsustvom konkretne radnje, morali bismo se najpre zaustaviti na autorkinoj ‘’Post Scriptum’’ rečenici odnosno stavu da je veoma loše kada se rodiš kao žensko.
Slažemo li se ili ne? Ako se osvrnemo i uporedimo (mada upoređivanje nikad i ni u čemu nije rešenje) stanovište na primer Simon de Bovoar „Mi se ne rađamo kao žena: to postajemo.’’ Videćemo potpunu suprotnost stanovištvu koje Kamij Lorans brani romanom Žensko. Naime, kod Kamij Lorans postoji jedan vid determinizma koji ističe u naslovu romana. On sprečava svaku mogućnost evolucije ženskog bića. Protagonistkinja romana Lorens rođena je kao devojčica i izrašće u ženu, što je zacrtano i odlučeno. Neće imati pravo glasa jer je tako od davnina i ne bi trebalo da očekuje da se desi neko čudo kako bi se taj aksiom promenio. Radiće ono što rade sve devojčice, devojke, žene i – tačka.
Čitaocima, odnosno čitateljkama, modernog doba ovakav diskurs biće možda neprihvatljiv, u najmanju ruku dosadan. Ako ne odbace knjigu u žaru feminističkog besa i nelagode, veoma brzo roman će im postati neodoljiv. Zašto?
Razlog je jasno uočljiv. Roman Žensko je upravo suprotan, on je suštinski kritika ovakve determinacije zakucanog stanovišta.
Ako biste probali da ilustrujete ovaj roman videli biste Kamij Lorans kao nekog ko zakucava poen u mrežu koja se trese, a odmah potom svom silom se trudi da istu loptu vrati u svoje ruke, kao na usporenom snimku. Ja sam barem tako zamislila stvaranje ovog romana.
Jednostavno, maestralno narativno umeće omogućava Kamij Lorans da sopstvenim rečima sama sebi podmetne nogu, da dozvoli da se saplete o svoju rečenicu i da se odmah potom podigne. Kao da se sama žrtvuje za čitaoce koji su voljni da pokušaju da shvate suštinu romana Žensko.
ZAOKRET
A onda, roman Žensko prebacuje se kao harmonika na drugi registar. Kako Lorens raste, naracija se pomera na prvo lice, njeno lice. Konačno, Lorens je u stanju da ispriča sopstvenu priču. Ona čitaocu kao u nekom „danu mrmota’’ govori manje-više istu priču: žena je uvek inferiorna u odnosu na muškarca. Činjenice koje iznosi u svojoj priči ovoga puta to i dokazuju, a jezik govori.
Njena priča, protkana je dramatičnim iskušenjima, dirnuće čitaoca i suzama i smehom, te će ga zasigurno zainteresovati. Činjenica je da će žene koje čitaju roman Žensko sasvim sigurno morati da apstrahuju definitivnu orjentaciju ovog romana i da se fokusiraju na Lorens kao ličnost.
Nemojte generalizovati i primati lično – to je moj savet!
Malo je uopštenosti, a mnogo ličnih iskustava životnog toka ove junakinje. Svako njeno lično iskustvo je ujedno i naše, žensko iskustvo, govori o nama ženama.
Možda će ženska populacija pomisliti da to što su rođene kao devojčice, a potom izrasle u žene može biti kamen spoticanja u njihovim životima, ali istovremeno će, zahvaljujući romanu Žensko, sagledati napredak koji su žene postigle od 1960-tih do danas. Lorens je rođena 1959. godine. Ovaj roman je dobar podsetnik na sve bitke koje je njena generacija vodila kako žene 2000-tih ne bi više morale da se „izvinjavaju’’ što su rođene kao devojčice.
Nakon pročitanog romana Žensko shvatićemo šta je značilo roditi se i biti devojčica u tradicionalnoj francuskoj porodici ranih 1960-tih. Kako se osloboditi težine obrazovanja obeleženog muškom dominacijom, a da pritom svako žensko biće ima svest o tome da je žena najčvršća kapija koja stoji na bedemu rađanja svetova, da je stub i stožer?
Roman Žensko je Kamijina potraga za odgovorima na ova pitanja koju je smestila u život svoje junakinje Lorens Daskara od njenog života kao devojčice, zatim žene i majke na kraju. Kako će se Lorens osloboditi rodnih stereotipa, odvojiti od njih, kako bi drugačije obrazovala svoju ćerku?
REČI SU NJENE IGRAČKE
„Reči jesu moje igračke’’ – napisao je Đorđe Balašević u pesmi „Provincijalka’’. Nekako mi se čini da se i Kamij Lorans rečima igra kao staklenim klikerima. Koristi ih virtuozno kao note, njene reči imaju razornu moć. Ona je istovremeno i humorista i plesač na žici i portparol razdora, dirigent raskola. Svojom uvodnom rečenicom: „Žensko je’’, Kamij Lorans čini da se čuje moć reči, moć presecanja pupčane vrpce, moć preokreta. Sama reč „žensko’’, „ćerka’’ preuzima primat u „leksičkom vrtlogu’’ ove franciske autorke.
Istražujući po internetu tekstove francuskih recenzenata i kritičara, dakle Kamijinih sunarodnika, sa željom da pročitam šta oni misle o romanu Žensko naišla sam na savršenu definiciju odnosno doživljaj narativnog stila. Naime, njen stil naziva se „leksičkom vrtoglavicom’’. Svidela mi se ova igra reči, ovakva definisanost i karakterizacija, jer upravo tako se osećam dok čitam Kamij Lorans. U bukvalnom smislu zaista vam se može zavrteti u glavi kao kada bi neprestano posmatrali izmenu boja i figura u kaleidoskopu.
Koristeći reč „žensko’’ ona njome karakteriše „večitog partnera’’. Šta to tačno znači? Najpre si, čim se rodiš, ćerka svojih roditelja, zatim si sestra i unuka, zatim devojka, pa žena, pa majka.
Leksička vrtoglavica odnosi se i na sestrinske i na šire porodične odnose u kojima je kao u vrtlogu od samog rođenja izgubljena glavna junakinja romana Žensko. Devojčice se u njenoj porodici nižu jedna za drugom kao ruske babuške. Ona najveća u kojoj su zatvorene ostale je baka koja održava život tako što vodi parfimeriju i svakodnevno brine o čistoći kuće. Unutar nje prva i manja je majka, mama, prva naučena reč i prva ljubav. Devojčice su ljubav, telo ljubavi.
Rasklapajući redom babuške, čitalac upoznaje i samu Lorens, ali pre nje njenu stariju sestru Klod koja ima želju da stalno bude u centru pažnje. Posle njih nailazi na majušnu lutku Gael, koja ostaje u senci nakon svoje smrti, samo dva dana nakon rođenja. Baš kao što se reči u romanu Žensko umnožavaju plešući valcer jedna oko druge, stvarajući slike i figure, tako se i žene umnožavaju, uče jedne od drugih, reprodukuju se. Svaka od njih, na svoj način, nosi težinu nasilnog patrijarhalnog društva crpeći snagu iz dubine svoje ženstvenosti.
Šta je sa ocem ovih babuški? Otac je centralna ličnost koja simboliše autoritativno i patrijarhalno društvo, simbol stereotipa počevši od vaspitanja do obrazovanja. Njegovi saveti se prenose u jednoj rečenici, uglavnom komičnoj zabrani. Njegove ćerke moraju biti oprezne prema dečacima, moraju da se distanciraju, da se suzdržavaju. Uglavnom moraju sve što dečaci ne moraju i što im je dato rođenjem.
Savršenstvo Kamijine naracije kulminira u završnom delu knjige Žensko, gde se autorka igra rečima, destabilizuje ih namerno kako bi kroz njih ukazala na destabilizaciju identiteta protagonistkinje, naratora ove priče. Ona ovde oscilira između seksualne, oslobođene heroine u svojim snovima, do zlostavljane devojčice i majke koja je izgubila svoje muško novorođenče. Jasno vidimo koliko se roman Žensko naslanja na njen davnoobjavljeni roman (priču) Filip koji je takođe autorkino autobiografsko delo. Leksička zagonetka za čitaoce je veoma izražena jer Kamij naizmenično piše i u prvom, ali i u drugom licu jednine. Pojedine rečenice i određene epizode romana Žensko u ovom delu postaju veoma uznemirujuće i emotivne, teške za osetljive čitaoce. S obzirom na to savetovala bih čitaocima da se emotivno distanciraju i da zdravorazumski i kritički čitaju ove redove.
Naracija Kamij Lorans dobija sasvim drugi tok i drugačiji ton u samoj završnici romana Žensko kada Alis, ćerka glavne protagonistkinje Lorens, menja i obavezuje svoju majku na potpuno novi ženski put. Alis prosto remeti starinski red i načela i otvara novi pogled na položaj i život žena. Preko Alis, Kamij svojim čitaocima omogućava da osete otpor naratora, njene poteškoće u prihvatanju jedne druge, nove verzije ženstvenosti.
U ovom delu romana Žensko, može se čuti kao iz nekog rezonatora, glas koji više ne nastoji da opiše samo želju žene prema muškarcu već i želju žene prema drugoj ženi.
Kroz lik Alis, Kamij Lorans svom snagom i složenošću reči, daje glas svim ženama, a da pri tom ne ućutkava u potpunosti muški glas. Postiže ravnotežu.
SNAGA REČI
Ako ste čitali Filipa, Kamijinu bolnu autobiografsku priču, koji je u Srbiji izdala izdavačka kuća Vaganar onda ćete rado pročitati i njen nastavak odnosno roman Žensko u izdanju Akademske knjige. Žensko jeste nastao posle Filipa, ali po onome o čemu govori on je njegova prethodnica.
Kamij Lorans svom snagom otvara reči, rastavlja ih i raspoređuje njihova značenja. Ona može samo svojom lingvističkom igrom naterati naratora da oscilira između lica odnosno ličnih zamenica. Ona svoju zabrinutost iskazuje kroz snagu svoje pisane reči.
Kamijino „žensko“, žena je zaista čuvar svih kapija ovoga sveta.
Roman Žensko prati savremeno doba svojom razornom i emancipatorskom snagom jezika čiju moć Kamij Lorans u svojim romanima neprestano istražuje.
Svaki njen romana je jedna nova, maestralna i uzbudljiva lingvistička avantura.
U želji da pojasnim, dokumentujem i zaključim ovaj tekst, preneću jedan odlomak iz kog možete videti koliko boli svaka reč, svaki zarez predivne Kamij Lorans, francuske spisateljice ali pre svega – žene.
„Nije bilo sreće ovde i sada za nekog ko ne bira, nekog kime se manipuliše, za igračku jedne laži, za predmet mahinacija, za ulog prećutnog dogovora, za osobu o čijoj se sudbini, životu, nesreći ili radosti odlučuje mimo nje, van nje, uprkos njoj, između roditelja, gospodara i muškarca. Nemati sreće je, kao što vidiš, biti žensko.’’
Žensko
Kamij Lorans
Preporuka Podruga